Mog dugogodišnjeg prijatelja presreli su na ulici nepoznati ljudi, strpali ga u neko vozilo i odvezli u nepoznatom pravcu.
Još uvek ne znam gde.
Kažu da su mnogi to videli ali se nisu mešali.
Čak su neki i navijali.
Moj prijatelj je bio veran i dobar.
Znam ga odmalena.
Svi su ga u komšiluku voleli i pripadao je svima.
Nije imao svoj dom svi su mu davali hranu,
On se nije ljutio.
Naprotiv, veselo je prihvatao druženje.
Bio je po malo svačiji i po malo ničiji.
To mu je izgleda i došlo glave.
Naišlo je vreme kada je to jako opasno.
Morao je, da bi sačuvao glavu, da bude bar nečiji.
Bar kobajagi nečiji.
Da bude obeležen.
Poslednjih dana mnogi, slični mom prijatelju, su tako završili.
Na ulici su ih presreli nepoznati ljudi, strpali u vozilo i odvezli u nepoznatom pravcu.
Niko ih nije zaštitio.
Čak su neki i navijali.
Kažu da su, zato što ne pripadaju nikome, opasni po okolinu.
Poznajem dobro svog prijatelja i znam da nikome nije smetao.
Voleo je slobodu, svoju ulicu, svoj grad…
Nije mogao znati da dolaze vremena u kojima je to opasno, a eto, mi, kojima je verovao, nismo ga zaštitili ili upozorili.
Sada je kasno.
Po nekada, kada šetam, učini mi se da trči prema meni i potrčim mu u susret ali zastanem razočaran jer to je neko drugi, neko ko već nekome pripada i obeležen je.
Njegov vlasnik mu zategne lanac i dočekaju me dva, po malo zbunjena, uplašena oka .
Moj prijatelj bio je mešanac, veran i odan.
Imao je jedno uvo crno, jedno belo, jednu belu šapu i dugačak veseli rep uvek pun čička.
Onako veseo i razigran verovatno je i tu otmicu shvatio kao igru.
Veliki, blistavi, čistokrvni, sa ogrlicama i korpama na njušci, zavideli su mu.
Verujem da su se jedino oni, pored ljudi koji su to mirno posmatrali, ili navijali, obradovali toj glupoj, filmskoj, američki izvedenoj otmici.
Juče su deca iz ulice napisala oglas i odnela ga u novine: traži se mali crni pas vesele naravi sa jednim belim uhom i jednom belom nogom, odaziva se na mnoga imena.
U rubrici “rasa” upisali su – čistokrvni mešanac.
