Odavno je bilo kako sam se dotakao života i dela Jovana Bratića. Bilo da je to preko tekstova o njegovim stripovima o Drugom svetskom ratu ili o pratećem tekstu koji sam pisao za za „Tetovirane oblake“ (i da, taj tekst je objektivno loš, i ne, neću da prestanem sa samokritikom – trebalo je bolje da ga napišem), imam već solidnu kilometražu sa delom ovog Nevesinjca. Dakako, njegov stil nije nešto što bih svrstao u moje omiljene (svako ko me iole zna, zna šta volim), ali ono što sam uvek pričao, što ću i sada ponoviti, jeste faktoid da je Bratić neko ko mnogo radi. On je neko ko će nizati i do 200 tabli stripa ako priča to zahteva. „Ponori zla“ su upravo nastali zato što Bratić mnogo voli matematičku progresiju.
E, pa, još jedno takvo izdanje, tvrdokoričeno i pozamašno, sa koricom Alekse Gajića, je osvanulo 2022. godine, pod imenom „Barut i sablja“. Ovo izdanje se komotno može svrstati u dve kategorije:
– sabrana dela
– rani radovi.
Međutim, nije u potpunosti ni jedna, ni druga kategorija. Objašnjenje sledi.
Kad ustane kuka i motika…
Unutar „Baruta i sablje“ nalazimo prethodno objavljene rane strip albume Jovana Bratića. Tu spadaju, hronološkim redosledom:
– Nevesinjska puška
– Nevesinjska puška 2: Bitka na Vučjem Dolu
– Vožd Karađorđe.
Od dotičnih, samo Vožda imam kao zasebno izdanje, A4 format, nabavljeno poodavno na jednom od sajtova za kupovinu polovne robe. Dakako, ovde se nije našao samo njegov „Marko Kraljević“, barem što se albumskih izdanja tiče. Samim tim, ovo nisu nužno sabrana dela, barem ne cela.
Isto važi i za kraće uratke, kao što su:
– Mališa
– Krv na ognjištu
– Jakovljeva smrt.
Ona se ne uklapaju u deo „rani radovi“ zato što je publika upoznata sa njima nakon što su albumska izdanja (prethodno navedena) izašla, dakle u periodu posle 2011. godine. E sad, ovo ističem dotičnim rečima s razlogom – naime, ne mogu da budem 100% siguran kada su prvi put ovi kratki stripovi izašli, jer Bratić u ovom integralu navodi samo da su te storije „objavljivane ranije u drugim izdanjima“. Da li se ovo „ranije“ odnosi na 2010. godinu (kad je izašao „Vožd Karađorđe“) ili na godine pre izlaska „Baruta i sablje“, nije najjasnije. Sve u svemu, publika je njih imala prilike da čita u časopisu „Parabellum“ u periodu između 2011. i 2018. godine, tako da su uslovno rečeno ne-rani radovi. A pritom, ni oni nisu sabrani; još brojne kratke stripove na tematiku rata i pogibije je Bratić objavio što u „Parabellumu“, što na drugim mestima. Dakle, ovde je ušao samo reprezentativni broj radova koji se uklapa u ono što je Bratiću najvažnije.
A šta mu je najvažnije? Pa, borba za slobodu. I to borba iz ugla najmanjih osoba, ljudi od krvi i mesa koji postaju junaci tek onda kada potreba na to natera. Prva dva dela, ona koja opisuju ustanak u oblasti Nevesinja koji je za cilj imao ujedinjenje sa Srbima preko Drine, je možda tu najupečatljiviji. Ovde Bratić pokazuje kolika su zverstva Turci i Poturice činili, te koliko je savez sa crnogorskim vojskovođama i plemićima bio diskutabilan (na ovo je Bratić stavio poseban akcenat) i naposletku do koje mere taktika zapravo pomaže tamo gde sirova snaga ne može. Interesantno je da je u jednom trenutku jedan od turskih vojskovođa predstavljen i vrlo ljudski, gde se predao i priznao poraz, a kome je podjednako učtivo pružen i tretman kakav zatvoreniku treba da dolikuje – strog, ali opet čovečan. Drugim rečima, Bratić ne pokazuje sve crno-belo.
Ovo se malo manje vidi u stripu o Karađorđu, gde je lik i delo našeg prvog revolucionarnog vožda malo više romantizovano. Ali se zato savršeno vidi u delu „Mališa“, možda meni najdražoj priči, gde jedno nejako srpsko dete prerasta u opasnog janičara koji se krvavo sveti osobi koja ga je izdala Turcima u detinjstvu. Priča uopšte nema srećan kraj, i sama činjenica da je čitalac jedini koji zna pozadinu ovog janičara dovoljno govori o veštini pripovedanja unetoj u ove kadrove.
Sumacija
Bez mnogo okolišanja, naglasiću da je „Barut i sablja“ vredno štivo, ali ne zbog kvaliteta radova. Naposletku, najveći deo odlazi na prve Bratićeve stripove, za koje i on sam priznaje da nisu najbolje nacrtani. Zapravo, ovaj strip vredi imati kao indikator istorije jednog autora sa naših prostora, kao vremensku kapislu kako istorije stripa RS, a pritom i BiH, tako i istorije spskih ruralnih prostora uopšte.
Inače, mali kuriozitet. Iako su „Nevesinjska puška“ i njen nastavak tehnički objavljeni u Zrenjaninu, sam Jovan je meni jednom prilikom istakao da nikada ranije nije putovao van Bosne. Čak ni u Srbiju. Čisto podatak za imati u vidu.
