fbpx
spot_img

Slaviša Pušonja – Karate trener kog deca obožavaju

Šta za Vas predstavlja karate?

Karate za mene predstavlja pre svega jedinstven način razmišljanja i života, svojevrsnu životnu filozofiju. Ljudi koji su duži niz godina u karateu, kroz samo vežbanje su stekli određene osobine i vrline koje se ne mogu naučiti u obrazovnim ustanovama, a verujem ni u drugim sportovima.

Siniša Pušonja

Sa koliko godina ste počeli da se bavite ovim sportom i kako je došlo do toga da se – pored svih sportova, zainteresujete i opredelite baš za karate?

Karateom sam počeo da se bavim sasvim slučajno, kao sedmogodišnjak. U to vreme, izbor sportova na koje ste se mogli upisati nije bio veliki. Pored lokalnog fudbalskog kluba, koji svako mesto ima, jedini ponuđeni  sport, bio je karate. Najpre sam se oprobao u fudbalu, ali pošto ne možemo svi da budemo fudbaleri, otac je odlučio da me odvede na trening karatea.

Od momenta kada sam ugledao čistu belinu kimona, koja je prošarana jedino bojom pojasa, zaljubio sam se u ovaj sport i ta ljubav nikada nije prestala. Vreme je samo osnažuje.

Slaviša Pušonja
Slaviša Pušonja

Kao mladji ste osvojili mnoge medalje, kako na domaćim takmičenjima, tako i na međunarodnim turnirima i Balkanskim šampionatima. Da li Vam je neka od njih posebno draga i zbog čega?

Za vreme mog aktivnog bavljenja karateom, bio sam osvajač mnogobrojnih medalja, kako na domaćim, tako i na međunarodnim takmičenjima. Ipak, od dana kada sam počeo da radim sa decom i svoje znanje prenosim na njih, svaka njihova medalja i njihova radost za mene su postali mnogo veći i važniji od moje najsjajnije medalje. Tokom godina se nanizalo puno dečijih medalja, tako da nisam siguran koju bih mogao izdvojiti kao najdražu. Možda mi je najdraže osvajanje zlatne medalje mog takmičara, na svetskom kupu u Umagu. Izborio se sa jakom konkurencijom koju je činilo 174 takmičara, u toj kategoriji.

Slaviša Pušonja
Slaviša Pušonja

Kakav je osećaj kada posle dugog niza godina truda i treniranja, osvojite crni pojas?

Kada počnete sa vežbanjem karatea, prvi i najveći cilj svakog karatiste jeste polaganje, osvajanje i vezivanje tog crnog pojasa. Međutim, samo saznanje da ćete prvu šansu za to dobiti tek sa punih 16 godina govori o tome da pravi karatista može biti samo jako uporna osoba koja će na taj dan čekati i naporno vežbati 10 i više godina. Tu se razvijaju i značajne karakterne osobine: strpljenje, upornost i istrajnost. Osećaj kada do tog cilja stignete je neverovatan, ali onda shvatite da ste tek na pola puta. Zahvaljujući osobinama koje ste stekli posvećeno vežbajući, nije vam teško da nastavite dalje i sebi postavljate nove životne ciljeve.

Slaviša Pušonja
Slaviša Pušonja

Da li u Vašem životu postoji još nešto što vas ispunjava i motiviše poput karatea?

U životu imam dve velike ljubavi koje me motivišu, to su deca i karate. Uspeo sam da te dve ljubavi objedinim i zbog toga sebe smatram srećnim čovekom.

Siniša Pušonja
Siniša Pušonja sa decom

Vi ste otac dvoje dece koja se takođe bave karateom. Da li Vas doživljavaju kao svog ličnog super heroja?

U to nisam siguran… Možda biste trebali njih da pitate. Mislim i osećam da sa svakim novim danom mogu više da im pružim – svojim znanjem i primerom, i uvek radim na tome.

Kada ste rešili da otvorite svoj karate klub i kako ste došli na tu ideju?

2002. godine, sasvim slučajno, moj bivši trener je odlučio da pokrene karate sekciju u mom naselju. Igrom slučaja, on je bio sprečen da dođe na njegov prvi zakazani trening, te se setio mene i zamolio me da ga zamenim samo na tom, uvodnom treningu. Iako su me život i planovi u tom trenutku vodili u skroz drugom pravcu, odlučio sam da mu pomognem i odradim taj trening iz poštovanja prema njemu. Isto se dogodilo i dva dana kasnije, došao sam da zamenim trenera jer nije mogao stići na trening. Odmah sam uspeo da stvorim sjajnu konekciju i atmosferu sa decom i roditeljima. Ubrzo je moj bivsi trener odlučio da odustane od rada na toj sekciji, a ja sam na insistiranje roditelja i dece odlučio da nastavimo dalje sa treninzima. Tako je nastao Karate Klub Junior Batajnica i traje već skoro 20 godina.

Slaviša Pušonja

Koliko članova ima Vaš klub danas i šta je ono što vas razlikuje od ostalih klubova?

Klub danas broji oko 80 članova. Nisam siguran šta nas razlikuje od ostalih klubova, ne radimo na tome da se po nečemu razlikujemo i budemo bolji od drugih. Radimo samo na tome da od naših članova napravimo što bolje i kvalitetnije ljude i sportiste, a najuporniji među njima imaju i imaće odlične sportske rezultate i uspehe. Možda je jedna od stvari koja nas razlikuje od ostalih klubova, to što radimo sa baš malom decom, koju u većini klubova ne žele da prime zbog godina. Mi imamo izuzetan pristup, rezultate i napredak baš sa decom nižeg uzrasta.

Slaviša Pušonja

Članovi Vašeg kluba su osvajači velikog broja medalja na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima, a među njima su i državni reprezentativci. Recite nam nešto o njima?

Kroz klub su za ovih 19 godina prošli mnogobrojni osvajači medalja na domaćim i međunarodnim takmičenjima, mnogobrojni prvaci Beograda, Srbije, Balkana… Ne bih ovom prilikom nikoga izdvajao, jer je ravnopravnost jedno od pravila našeg kluba. Mogu reći da smo izuzetno ponosni na naše dugogodišnje članove koji su postali sjajni studenti mnogobrojnih fakulteta, a neki od njih već prenose svoja znanja novim klincima.

Slaviša Pušonja

Vidi se da uživate u radu sa decom i da je vreme koje provodite zajedno, ispunjeno obostranim zadovoljstvom i smehom. Koliko karate ima vaspitnu ulogu u odrastanju i sazrevanju dece?

Karate pre svega ima vaspitnu ulogu. Deca najmlađeg uzrasta uče se najpre: redu, radu, disciplini, hijerarhiji, obavezama, higijeni… Kada usvoje sve prethodno navedeno, onda je lako vežbati karate kao sport i veštinu.

Šta je ono što Vi forsirate na svojim treninzima: disciplina, upornost ili nešto treće? Koji je Vaš moto, na treninzima i u životu uopšte?

Sve što ste naveli je veoma bitno, kako u sportu, tako i u životu. Mi upravo radimo na tome, da deci tokom vežbanja karatea usadimo dobre osobine koje će im kasnije pomoći da lakše i lepše hodaju kroz život.

Slaviša Pušonja

Bili ste član upravnog odbora Beogradskog Karate Saveza, imali ste ulogu regionalnog selektora u više kategorija. Koji su Vaši dalji ciljevi?

Moji dalji ciljevi su usmereni pre svega na rad sa malom decom i njihovo uvodjenje u svet sporta – svet karatea. Moja misija na ovom svetu jeste da što veći broj dece uključim u sport, zdravo razmišljanje i od njih napravim dobre ljude. U tome pronalazim veći smisao, nego da samo od jednog deteta napravim velikog šampiona, zapostavljajući ostale.

Slaviša Pušonja

Kada je najbolje vreme da se dete upiše na karate, kako bi moglo ostvariti značajne rezultate?

Ne postoji pravilo, niti određeno vreme kada je najbolje da se neko upiše na karate, to je individualna stvar. Iz iskustva znam da ima dece od 3-4 godine koja su spremna za rad i vežbanje u kolektivu, a postoje i deca od 8-9 godina koja još uvek nisu spremna. Za postizanje značajnih sportskih rezultata postoje određene najbolje godine, ali kada je u pitanju opšte životno napredovanje u svim sferama, nikada nije rano, ni kasno za početak vežbanja karatea.

Tri sjajna razloga zašto bi deca trebala da treniraju karate?

Prvi razlog: najbolji bazični sport koji možete početi da vežbate sa jako malo godina, i koji pravi odličnu bazu za kasnije bavljenje bilo kojim drugim sportom. Drugi razlog: to je jedini sport koji ravnomerno razvija i levu i desnu polovinu tela kao i levu i desnu hemisferu mozga. Treći razlog: razvija disciplinu, uči pravilnom pristupu pobedi i porazu, povećava samokontrolu i kanališe višak energije kod dece u pravom smeru.

Hvala Vam na razgovoru, želim Vam puno uspeha u daljem radu sa decom.

Anita Pešić
ANITA PEŠIĆ, rođena je u Nišu 1987. godine. Po struci je vaspitačica – specijalista dramskog vaspitanja. Radi u vrtiću i ponosni je član „Asocijacije najboljih nastavnika u bivšoj Jugoslaviji – ANN EX YU“. Bavi se pisanjem ljubavne i rodoljubive poezije, a pre svega poezije za decu jer inspiraciju najčešće pronalazi u radu sa najmlađima. Do sada je objavila tri zbirke pesama za decu različitih uzrasta: „Boje duše moje“, „Bašte iz mašte“, „Let u svet“ i jedan dramski tekst za decu i mlade, pod nazivom „Sunčica i sedam čarobnica". Zastupljena je u brojnim medjunarodnim zbornicima poezije za decu i odrasle, a njene pesme prevedene su na engleski, bugarski, makedonski, romski i hindi jezik. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, u zemlji i regionu. U slobodno vreme, Anita se bavi lutkarstvom, slikarstvom i fotografijom. Prepoznatljiva je po unikatnim lutkama koje izrađuje na osnovu dečjih crteža i fotografija, otuda i njen nadimak „Lutkoljubica“. Organizatorka je međunarodnih likovno-literarnih konkursa za decu. Osim u vrtiću, sa decom se druži i “online”, kada drži časove engleskog jezika deci iz Kine i Pakistana.