Nemojmo o ponosu.
Izgubila sam ga davno zbog nas.
I ne pitaj kako, kada, sigurna sam da odlično znaš.
Ipak, možda ću ti reći…
Znam, takvi poput tebe uvek će poreći…
Odlučujem da kažem
Nisam ja kao ti da uvek lažem.
Izgubila sam ponos
onda kad sam mislila da si ti onaj pravi,
da takav poput tebe postoji samo u filmovima,
da te nema na javi.
Izgubila sam ponos
kada sam nju videla na svom mestu
Hodali ste kao da idete u novu pobedu…
Prolaznici su mi govorili „ne plačite, biće sve u redu“
Da, da, sve je u redu, obula sam samo cipelu tesnu.
Ko bi uopšte želeo da čuje, meni, priču potresnu?
Lagala sam samu sebe
onako kako sam naučila od tebe .
Gubila sam ponos malo, po malo
I nikada se nisam zapitala
kako to da tebi do mene nije stalo.
Ja sam baš verovala u nas.
Verovala sam u svaki trenutak prošlosti
da će se vratiti,
da će biti još lepši.
Ali nije se vratio…
Nismo imali dovoljno ljubavi
kada je trebalo svaki idiličan trenutak platiti.
Ostali smo dužni
onom proleću koje nas je i stvorilo,
onom letu što nam je osmehe skrojilo,
onoj jeseni sa kojom je sve izgorelo.
Izgubila sam ponos
Da, priznajem da jesam.
I ne opraštam sebi, što sam oprostila tebi
sve ono što bih volela da nisam videla ni čula,
jer nula uvek ostaje nula.
