Naravno da je Branko Ćopić morao doći na red. I naravno da će ga upravo Deveta dimenzija pretočiti u „Stripovijetke“. Ali za sve one koji obraćaju pažnju, ne treba ovaj podsetnik – ovo su prve „Stripovijetke“ koje je ovaj izdavač izdao bez ispomoći Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske. Ali zato ima naslovnicu Alekse Gajića.
Moderne bajke za modernu decu
Ta naslovnica, dobro je reći, je tek uvodnik u adaptaciju 22 (i slovima, dvadeset i dva) dela Branka Ćopića. Nešto od toga su priče, nešto su pesme. Jedna, ona o đaku koji lamentira odlazak u školu, je čak urađena i dvaput. Uglavnom, vidimo širok dijapazon pre svega kreativnosti našeg poznatog pisca, a pritom i članova Devete dimenzije koji su ovo delo oživeli na papiru.
A ko je to oživeo delo?
OK, ne treba ni sumnjati da se Milan Mladić i Predrag Ikonić javljaju u ovećem kapacitetu. Ali interesantno je da je Ikonić ovde samo jedan strip uradio u celosti, odnosno „Ježevu kućicu“, dok je na „Hrabrom Miti i drekavcu iz rita“ radio samo kolor. Mladić je nešto prisutniji: čak četiri kompletna stripa (od toga oba sa mačkom Tošom i vlasnikom Trišom) i, poput Peđe, na još jednom odradio samo kolor.
Prema tome, kakvo je stanje sa ostalim pričama? Pa, među crtačima su se našli Borislav Maljenović, Zdravko Knežević Knez, Zdravko Mićanović, Mihajlo Miljanović, Srđan Salat, Jovan Bratić, Miodrag Bunijevac, Goran Lojpur i Sabahudin Muranović Muran. Od toga je Mićanović crtao čak devet stripova (doduše, uglavnom stavke od par strana, gde se najviše ističu „Oglasi Kupusnog lista“, odnosno „Oglasi Šumskih novina“) a Bunijevac dva.
Bunijevac je takođe i kolorisao dva stripa, dok se među scenaristima nalaze opet Bratić, te Ninoslav Mitrović, Nikola Vidačković, i opet Borislav Maljenović (s tim što je Maljenović pisao scenario za svoj strip, dok je Bratić pisao scenario za Lojpura pored onoge što je pisao za sebe). Dakako, ne treba izostaviti ni faktoid da se Aljoša Tomić našao među koloristima, i to u standardnoj saradnji sa svojim venčanim kumom Maljenovićem.
Nadugačko i naširoko sam pisao o gotovo svim saradnicima Devete dimenzije, prema tome ovde ću se uglavnom držati „novajlija“. Vidačković je neopisivo talentovani pisac koji se tek sada, munjevito, probija na domaći teren. Njegove priče retko kada ostavljaju ravnodušnim, a njegova adaptacija „Žive Vatre i risa usamljenika“ je definitivno vrhunac stripa, sa neobično pitomim i lepim crtežom Miljanovića koji i te kako zaslužuje kakav budući angažman. Lojpurov rad u boji nije novina, ali Bratićev jeste, i za oba je odgovoran Bunijevac. A Bunijevčev stil je…interesantan. I te kako podstaknut domaćim, američkim i italijanskim stilom, na trenutke ima i obrise mange, pogotovo u storiji „Tri druga i razbojnik“. I premda ima još tu nekih zavrzlama sa anatomijom, ne treba ga isključiti – kroz par godina, Bunijevac će biti veliko ime bosanskohercegovačkog stripa.
Salat je malo jednostavan po crtežu. Vidi se da mu više leži dečja literatura, jer čitanjem njegove adaptacije priče „Nećeš mi vjerovati“, odnosno njegove vizuelne prezentacije istog, dobio sam utisak da opet čitam „Veliko dvorište“ ili „Tik-Tak“, ili pak „Zeku“. Čudan neki osećaj. A čudniji je osećaj čitati vrlo visprene crteže najprisutnijeg autora, Zdravka Mićanovića. Ovaj čovek zna da se poigrava sa formom, i voleo bih da sam imao čast da vidim njegov crtež na SVIM adaptacijama unutar „Stripovijetki“. Upravo je njegov potez četkicom ono što dečjoj literaturi treba, pogotovo jednom šaljivom, šeretskom piscu kao što je Ćopić.
Sumacija
Došli smo do sumacije, a nisam opisao nijedan jedini strip iz „Stripovijetki Branka Ćopića“? Pa, jednostavno je to moranje – ovakvi stripovi se najbolje konzumiraju iz prve ruke, a ne destilovani kroz reči jednog kritičara. Ergo, strip u ruke i podsetite se kako Žuća zavitlava krticu, kako Triša prodaje mačka i psa, kako vazda medvedi glume neke negativce, i kako to jedna svaštara može život da znači.
