Nekad sve što mi je bilo potrebno u životu bila je soba
U koju ću da se sakrijem
U koju neće niko da ulazi
I da spavam, ćutim, sedim u mraku, gledam u nešto, ili gledam u ništa
Soba u nekom većem gradu
Što veći grad, manja šansa da me neko nađe
I da se budim kada mi se budi
I da ležem kada mi se leže
Da imam neki svoj ritam, u koji niko neće da se meša
Kada sam to ostvario
Osetio sam da mi se desilo nešto značajno
I da mi niko ne stoji nad glavom
I priča šta i kako treba
Odjednom sam bio sam
I to je bilo spasonosno
I teško primam ljude u tu sobu
Čim mi neko dođe krene sa pričom zašto nemaš ovo ili ono
Ili zašto su ti stvari tamo…
A ne shvataju da je sve gde treba
Zato što sam ja tamo gde treba
Ljudi sanjaju brze automobile, telefone, i ne znam šta
A ja najviše što sam želeo za sebe
To je soba
Gde ću da se sakrijem
Tačnije gde ću da se nađem
I gde će mi sve biti blizu
I ja sam sebi
Ko je našao sebi sobu
Našao je sebi sebe
I bar malo mira
Od onih koji mu ne daju da diše
