Priča o njoj. Priča kako je živela težak život, čak i pre nego što su bili zajedno, kako je, onako stereotipno, „nevolja uvek prati“. Priča, a šake mu težaju metalne lisice. Priča o nekonvencionalnoj priči koja je ljubavna samo ako učesnici iste dozvole sebi da je tako nazovu.
Već na prvim tablama, gde vidimo Agnes i saznajemo o njoj iz Danijelove priče, znamo u kom pravcu će naizgled ići strip „Utabanom stazom“ autorke Sare Novaković. Vidimo da je nešto iskvareno, diskordantno; naposletku, narator priče je nepouzdan (u svakom smislu te reči), a nesklad izgleda i imena Agnes (etimološko značenje je „svetica“ ili „čestita, čista“) dovoljno govori za sebe. Tetovaže svud po telu, farbana kosa, neuhranjeno telo, katastrofalno držanje tela, umrtvljeni izraz lica – sve na ovoj devojci govori kako je život nije mazio. Ono što se tek posle dozna je da joj to možda i prija.
„Utabanom stazom“ je priča koja na svom površnom nivou deluje kao true crime slasher BDSM storija smeštena u moderne SAD (drugim rečima, smeštene sad u SAD. Baš sad. U nove SAD, ne u Novi Sad.) o devojci koja propati gomilu sranja, od fizičkog do seksualnog zlostavljanja, a koja pritom pokušava da izgradi portfolio i da se probije kao umetnica. Agnes tokom priče počinje svoj novi posao u Floridi, u rodnom Vajtfildsu, gde se zbližava sa Danijelom i pokušava da zaboravi prethodnog partnera, izvesnog Trevora, koji je bio nasilan prema njoj i tretirao je kao smeće. „Renesansna kuja“, opisaće je Danijel tokom preispitivanja u bajboku, „izvinite, devojka, renesansna Gibson devojka“. Njegovim rečima, a i samom prezentacijom stripa, vidimo Agnes kao zanesenu biseksualnu ilustratorku, počesto pripitu i vazda sa cigarom u šaci, koja nije naročito lepa, ali ima stav i auru koja te natera da se u nju zaljubiš. Dakako, kao takva, Agnes je neretko žrtva loših namera muškaraca oko sebe, što izvesni maskirani manijak iskorišćava jedan kroz jedan i ne da joj da diše – neretko i doslovce.
Videćeš, dragi čitaoče, kako sam rekao nekoliko puta „naizgled“ (i sinonime mu). „Utabanom stazom“ je mnogo zanimljiviji, doduše; Novaković se bliskom tematikom jako lepo poigrava, do te mere da čitaocu izmiče tepih pod nogama na nekoliko načina. Primera radi, čitalac taman pomisli da je Danijel gnjida budući da se na Agnes ložio još dok je ona bila u srednjoj, što jezivo koketira sa pedofilijom. Međutim, ni u jednom trenutku ga ne vidimo kako zapravo prilazi maloletnicama koje se na njega lože, a on sam ističe kako nikada nije prilazio Agnes dok nije napunila 18. Međutim, to opet ne opravdava privlačnost prema adolescentkinji. I Danijel nije tu jedini kod koga se stvari komplikuju. Trevor je definitivno agresivan i nasilan, posesivan i bezobrazan, sa kriminalnim dosijeom koji zahteva najmanje nekoliko decenija u prdekani. Međutim, na neki uvrnut način, on pokazuje i privrženost, usuđujem se da kažem i ljubav. Ne spojlujem kako, ali postoji scena gde zapravo vidimo obrise nečega što bi mogao da bude propisan čovek u ovom crvu. Ne treba posebno apostrofirati ni da je Agnes tu negde na spisku; iako očito pati od fizičkih naboja muškaraca u njenom životu, ne samo da im se potpuno daje, već i, na neki uvrnuti način, u tome uživa.
Inteligentniji ljudi od mene će reći da svako procesuira traumu na poseban način. Ako uzmemo polno nasrtanje bez pristanka (i ovo je najbenigniji mogući sinonim koji mogu da iskoristim za ovaj monstruozni čin), ne mali broj žrtava će, docnije u životu, da se u potpunosti ustručava od fizičkog dodira. Pritom, ne mali broj će naginjati ka suprotnom i imati (hiper)aktivan seksualni život, bilo sa osobama istog, suprotnog ili oba pola. Izvesne žrtve će čak videti i svoje traumatično iskustvo kao najprisniji oblik ljudske interakcije koj su doživeli, pa će ih to definisati do daljnjeg i tražiće da se iskustvo ponovi. Opet, scenarija je mnogo, a ljudi potkovani u psihoterapiji će vam to znatno bolje i preciznije opisati od mene. Uglavnom, tako nešto vidimo i kod Agnes; njena bivša devojka će joj i doslovce reći da je napaćena umetnica spremna na bilo šta kako bi imala muškarca u životu. To sa sobom vuče i tu potrebu za degradiranjem, za potpunim potčinjavanjem, za davanjem cele sebe entitetu koji je destruktivan. Naslov stripa nije slučajan. Engleski prevod fraze „utabanom stazom“, iliti „along the beaten path“, upravo tim višeznačnim glagolom govori o tome šta Agnes traži – „to be beaten“. Opet, u svakom smislu te reči.
Novaković ovim stripom komunicira sa mnogo devojaka koje se i te kako poistovećuju sa Agnes i njenom situacijom. I da, ovo se odnosi i na njihove traume i na njihove seksualne sklonosti. Nije tajna da je era interneta sa sobom dovela do širenja i popularizacije alternativnih životnih stilova, i premda je BDSM sam po sebi bio popularan i pre jače fiberoptike, tek je u poslednjih par decenija dostigao ovolike razmere. A interesantno je navesti koliko odjeka je to imalo pogotovo kod žena. Nije tajna da je popularnost romana „50 nijansi sivo“ i njegovih nastavaka uglavnom zbog tema dominacije i submisije, i ne čudi što mnogo modernih čitateljki ne ponire toliko u tradicionalne ljubavne romane koliko u eksplicitnu prozu sa, u nedostatku boljeg izraza, toksičnim muškim partnerima u prominentnim ulogama. Pre nekih 20 godina, „Utabanom stazom“ ne bi naišao na veliki odziv. Danas, on služi kao vremenska kapsula koja između dve korice ispreda storiju o zatrovanim ljudskim odnosima, ekstremnoj intimi i pronalasku sebe bez uspeha.
O crtežu Novakovićeve ne moram da pričam previše. Autorka ima izvanredan stil, savršen miks lepog i grubog (gle čuda, još jedna paralela). Gotovo svi likovi unutar stripa su estetski prijatni za oko – ukratko, nema zadriglih debeljara ili baba šalteruša, svi izgledaju kao da su kandidati za kakvu novu seriju na Netfliksu – čak i kada su u nezavidnim situacijama. Kadriranje je simpatičan miks američkog i japanskog, sa više naginjanja ka prvom od navedenih. Ako bih naveo manu, to je gomilanje dijaloga na primetnom broju tabli. Ekonomija izražavanja neretko nije fino izbrušena kod mladih autora, pogotovo kada su stripovi prvenci u pitanju, ali to se sve da iznivelisati daljim radom. Pritom, jednu zamerku moram da uputim prema izdavaču. Naime, primerak „Utabanom stazom“ koji posedujem je očito neadekvatno ištampan, s obzirom da je dijalog na prvih desetak tabli pri vrhu odsečen, a pri dnu se vide linije za pripremu za štampu. Pomislio sam da nisam možda jedini koga je zadesila ova nesreća, ali izgleda da je više vlasnika stripa isti problem istaklo.
Elem, ukratko – „Utabanom stazom“ je strip koji je, i pored svega opisanog, jako pitom i prija za čitanje. Znam, zvučaće apsurdno to reći, ali ne zezam se. Ne postoji lepši rezime moderne intime od ovog, spoj Erosa i Tanatosa provučen kroz filter duholike maske serijskog ubice (this one’s for you, kid), malograđanska priča sa velikim dometima provučena kroz grubi sepia filter. I sve je gde treba da bude, gde mu je mesto. Gde pripada.
