Ima nešto u hortenzijama, što me na detinjstvo seća i vraća u vreme njihovog vladanja dvorištem, koje je redovno baka čistila.
Ima nešto u visini hortenzija, koje su rasle i više od metar, što me podseća na bakin osmeh koji je bio sakriven u rascvetalim cvetovima ove predivne biljke.
Ima nešto u mirisu hortenzija, u opojnosti otvorenog bakinog prozora, u tek zalivenom saksijskom cveću na simsu.
Ima nešto u vrelom letnjem danu, u prskanju vode iz creva, u rashlađivanju pod mnogoizraslom vinovom lozom, koju su opsedale ose.
Ima nešto u kući koju su okruživale hortenzije, u anteni visoko na krovu, u žici što je visila nad zalivenom baštom.
Ima nešto u donetom sladoledu, u skrivanju u hladovini hortenzija, u sitnim životinjicama, u gušterima i mravima, u kornjači koja posta svima drug.
Ima nešto u igri sunca po hortenzijama, u milovanju bakine ruke od koje su one rasle, u brizi i nežnosti ove žene, u posvećenosti i radu.
Ima nešto u slici hortenzija, gde god da ih vidim, setim se nje…i svih slučajnih prolaznika koji bi pred kapijom zastajali.
Marija Stojiljković Marstoj
