Princeza Žaba, pomalo stroga,
u vreme kad dan prvi takt uze,
kraj Carske bare u nekom šašu
vide svog princa gde lije suze.
Ona od šoka zanemi skoro.
Raširi svoje velike oči,
pridrža krunu i u dva skoka
kraj ovog žabljeg plačka skoči.
„Kakvo je ovo plakanje, molim?
Korist od toga vrlo je slaba.
Razmisli dobro sad, pa mi reci:
da l’ si ti princ il’ neka baba?
Pričeve druge junaštvo krasi,
uspravno glave žablje im stoje.
A vidi tebe, nesrećo moja,
bojiš se čak i senke svoje.“
Pogode Žapca sve ove reči,
pa briše travom lice od plača.
Nije baš hrabar, al’ princ je, valjda.
Lati se svoga od trske mača.
Na prvu bubu koja tu prođe
podignu mač i u slast je smaže.
„Pravi sam junak. Šta mi ko može?
Nek’ Žaba sada nešto mi kaže!„
