„I pre 50 godina i danas umiremo od potpuno istih bolesti za koje i dalje nemamo lek. Nemamo jer nam nije bio prioritet da ga imamo. Civilizacija koliko god da postane tehnološki napredna, ako podbaci na polju prema čoveku i ako prestane da bude primarno humanistička, onda prestaje da bude civilizacija.“ (iz intervjua)
Dragi prijatelji imao sam zadovoljstvo da dam intervju za magazin Ekspres. Dugujem veliku zahvalnost dragom kolegi Srećku Milovanoviću, na ukazanoj prilici. Pitanja su zaista bila retko inspirativna, ukratko – uživao sam. Ekspres se od petka nalazi na gotovo svim kioscima, pa ko voli, lako ga može naći. Ovde delim jedan manji deo intervjua, uz još jednu zahvalnost kolegi Srećku i redakciji Ekspresa na ukazanom poverenju.
EKSPRES: Kakav je osećaj dobiti Vibovu nagradu?
– Izuzetno sam počastvovan zbog toga. Moram da priznam da je zaista nisam očekivao. Satira je u mom kompletnom književnom radu uvek išla nekako usput. Ne zato što sam se sa manje poštovanja odnosio prema njoj, daleko od toga, nego jednostavno je tako bilo. Satirom sam više zabavljao sebe, možda u nekim poluvremenima izmedju pisanja poezije i proze i bavljenja novinarstvom. Iako su moji aforizmi i druge satirične forme objavljivane u dosta novina i časopisa poslednjih godina, zanimljivo ili ne, ali nikada nisam poslao satirične radove na neki nagradni konkurs, što nije slučaj sa drugim književnim formama. Inače, posebna težina koju Vibova nagrada ima, osim što je dodeljuje naš najstariji list (Politika) i što nosi ime velikog Vladimira Bulatovića Viba, jeste što za nju mogu da vas nominuju drugi, tj. kolege. Kada sam čuo da sam nominovan i da sam u najužoj konkurenciji, uistinu bio sam prijatno iznenađen. Vest me je sačekala kada sam mislio o svemu i svačemu – samo ne o tome. Velika je čest bez daljnjeg. Ipak, kada je reč o aforizmima i o satiri, posebno moram da izdvojim imena naše drage aforističarke i književnice, Nade Karadžić i pokojnog doajena aforistike, Milorada Ćosića. Vez njihove podrške od pre par godina moji aforizmi bi verovatno ostali u fioci. Pošto često objavljujem poetske i prozne radove, pride i novinarske tekstove, smatrao sam da bi bilo previše da se javno petljam još i u aforistiku. Oni su me ubedili u suprotno. Posebno je Nada Karadžić za to bitna. Eto, par godina kasnije tu smo gde smo.
EKSPRES: Vaša zbirka poezije „Život pre smrti“ uvrštena je na listu deset najboljih knjiga poezije u potekle dve decenije. U čemu je njena posebnost?
– To je meni lično najznačajnije priznanje za sada. Zbirka je objavljena pred kraj 2022. i osim što se nalazi na toj renomiranoj listi deset najboljih knjiga poezije objavljenih u prvih 25 godina 21. veka, četiri pesme iz te zbirke deo su Antologije najbolje srpske savremene poezije. To je veliko priznanje. Ako bih nešto od onoga što sam doživeo do sada vezano za književnost, izdvojio iznad toga, onda bi to bile reakcije ljudi na pročitano, pogotovo na pročitane pesme. Reakcija publike je na početku i na kraju najveća moguća nagrada. Što se tiče moguće posebnosti zbirke, to je pre svega pitanje na koje drugi trebaju da daju odgovor. Pomenuta publika, svi oni koji su je čitali… Ja kao ja, volim da pišem, uživam u tome. To je mešavina lične satisfakcije, dubokog pronalaženja sopstvenog smisla, poriv, motiv da pomognem sebi, motiv da se kroz pisanje borim i za sebe i za druge, znane i neznane. U svemu drugom manje uživam. Naravno, ima tu i skribomanije. Da li to ima neku težinu, sude i sudiće vreme i ljudi u vremenu.
EKSPRES: Da li je poezija danas dovoljno vrednovana od strane čitalaca i izdavača?
– Ona je uvek u zapećku proze. Ima svoju publiku, to nije sporno. Štaviše, pošto je kratka forma, rekao bih da su društvene mreže doprinele njenoj relativnoj popularizaciji u poslednjih petnaestak godina, ali svakako njen udeo u ukupnom tržištu knjiga je skroman. Specifičnost poezije je u tome, što da bi bila prepoznata i prihvaćena, mora da bude gotovo perfektna. Roman može da bude i te kako prihvaćen čak iako je prosečan… I prosečan roman može da ima bitnu težinu. Isto važi i za publicistiku i esejistiku. Poezija ne može, ona ne trpi prosek. Uopšteno, mi čak i najveće pesnike pamtimo po svega par pesama. Da bi neko poželeo da se vrati nekoj pesmi ili kupi neku zbirku, ona mora da bude daleko iznad proseka. No, pomenuo sam tržište, što nas dovodi do izdavača. Svidelo nam se ili ne, izdavačke kuće štampaće ono što je tržišno isplativo, i uopšte ih ne treba kriviti zbog toga. O tome se često govori u vrlo negativnom kontekstu, što je pogrešno. Izdavačke kuće nisu društvena i nacionalna dobra, nego privatne kompanije okrenute isključivo tržišnoj logici. Govorimo o kapitalizmu! Na kraju krajeva, govorimo prosto rečeno o privatnim firmama koje imaju zaposlene, poreze, doprinose, račune;
imaju troškove štampe, distribucije i reklame, što nije nimalo jeftino. Da ne razmišljaju tako, brzo bi stavile katanac na vrata. Sasvim je druga priča sa i dalje postojećim kulturnim društvima, ili gradskim odborima za kulturu, ili nekim republičkim institucijama koje izdvajaju novac i same štampaju određene knjige. Te knjige koje se objavljuju pod njihovim sponzorstvom bi morale da ispune neke književne i estetske standarde, da imaju čak i određenu društvenu težinu i za njih su tržišna logika i tržišna isplativost irelevantni. Takođe, budžetska izdvajanja za tu vrstu doprinosa kulturi bi morala da budu veća, mada dok se ozbiljnije ne reši i ne unapredi položaj ćirilice u Srbiji, za početak, nema govora o kulturnom napretku. Pored toga, bilo bi dobro da već jednom napravimo razliku izmedju kulture i supkulture. Ipak, što se tiče klasičnih izdavača, odnosno, njih kao privatnih subjekata, da se razumemo, svi mi koji pišemo želimo saradnju sa
nekom od najvećih izdavačkih kuća, a one, i najveće i one manje, o svom trošku štampaće ono što je isplativo u datom trenutku, bilo da je to neki klasik, možda budući klasik ili kuvar. Ako će tržište najbolje reagovati na kuvar ili biografije nekih estradnih ličnosti ili na knjige profila „Kako postati milioner u 10 koraka“, objavljivaće baš takve. To treba poštovati, razumeti, možda se setiti – kakvo smo društveno uređenje želeli, i ne biti licemer. Znate kako, malo ko od nas radi stvari mimo ekonomske logike, pogotovo ako je okrenut nekom obliku privatnog preduzetništva, ali to prilično naivno, na neki način i bezobrazno očekujemo od drugih. Tako lako rušimo naše zajedničke hramove, figurativno rečeno, a onda najčešće potpuno pasivni oronemo u vremenu čekajući da neko preuzme ulogu mesije.
EKSPRES: Kako vidite razvoj veštačke intelegincije kada je reč o književnosti i umetnosti uopšte?
– Deluje čudno, često i zastrašujuće, bar meni, opet je bez dileme i neminovno. Ipak, ne treba bežati od onoga što zovemo „AI“. Bolje bi bilo da idemo u susret tome kako bi upotreba sintetičkog mozga kao alata bila što je više moguće – upotreba, a što manje – zloupotreba, koja je takođe, shodno ljudskoj prirodi neminovna sa tendencijom da bude još izraženija. Čovek je čudno biće ali i čudna zver. U stanju je i da pokvari običan kamen ali i da od kamena napravi Koloseum. Videćemo kako će se to razvijati, ali da jeste i da će tek biti deo naših života – hoće. Uostalom, sami to hoćemo i sami na to pristajemo. U književnosti i umetnosti ona se već koristi za relativno kreiranje sadržaja. Mada, mislim da su zbog nesposobnosti veštačkog mozga da bude kreativan i inovativan, umetnost i pre svega književnost najmanje ugroženi. Sve ostalo jeste, daleko više. Lično nisam u stanju da predvidim njene domete, ali mogu da predvidim da ćemo se kajati zbog toga. Ali i ona kao ljudski produkt govori o dve strane nas samih. Govori koliko čovek može da bude sposoban, s tim, što još više govori u prilog tome da živimo u posthumanističkom dobu. Pre 50 godina još smo koristili crno-bele televizore i obične dizel i benzinske motore. Danas govorimo o letećim automobilima, hologramima i veštačkoj inteligenciji koja piše tekst, slika slike i razmišlja umesto nas. Ipak, i pre 50 godina kao i danas umiremo od potpuno istih bolesti za koje i dalje nemamo lek. Nemamo jer nam nije bio prioritet da ga imamo. Civilizacija koliko god da postane tehnološki sposobna, ako podbaci na polju odnosa prema čoveku i ako prestane da bude primarno humanistička, ona prestaje da bude civilizacija. Postaje na neki način, svetleći grob i visokosofisticirani logor.
EKSPRES: Palnirate li da se okušate i u prozi?
– Okušavam se uveliko. (smeh) U suštini uporedo pišem i poeziju i prozu, sve vreme. Ta dva su meni podjednako bitna i u razmišljanju i u doživljaju sveta, prožimanju istog i mom književnom izrazu. Čitaoci su me primarno upoznali kao pesnika, sticajem okolnosti, mada poezija jeste koren mog književnog delovanja. S njom je počelo, s tim što su se njoj brzo pridodale i druge vrste književnosti. Završavam roman, koji će nadam se pred publiku u toku ove godine i to je sada prioritet. Takodje, zbirka satire i aforizama je završena, a privodi se kraju i jedna publikacija. Nadam se da će i to u štampu malo pre ili malo posle romana, svakako u bližoj budućnosti. Takve su bar moje želje. Zdravlje samo! Biće kada bude trebalo da bude.
EKSPRES: Kada biste jednim aforizmom trebali da opišete današnje stanje kako bi taj aforizam glasio?
– Obojena revolucija je zlo. Obojena okupacija još veće. (Kao rezervni aforizam, rekao bih: Beg od ljudi je često najbolja potraga za čovekom.)
(Odlomak iz intervjua, magazin Ekspres. Razgovor vodio: Srećko Milovanović)
