fbpx

It’s Maaaaagic…

Oh, oh, try, try, try to understand,

He’s a magic man, oh, he’s got the magic hands

  • Heart, Magic Man

I’m a magic man. I got magic hands.

  • Spell Breaker, Warcraft III: The Frozen Throne

Pretpostaviću da znate ko je Igor Kordej. Naposletku, nema dileme kad god se neko pita „ko je najbolji živi hrvatski autor stripa“, i mada će se neki lomiti i postaviti na presto ili Darka Macana ili Danijela Žeželja, čak bi i njih dvojica pre stavila sagovorniku do znanja da nisu Kordej i da je danas retko ko zapravo do te mere majstor svog zanata.

Naravno, u ovom tekstu je reč o stripu po koji je isti taj Kordej apsolutno nebitan, ali valja naglasiti da je isti taj Kordej autora ovog albumčeta u sklopu predgovora propisno i bez pardona nahvalio kao, citiram, „novu zvezdu na regionalnom strip nebu“. Da li je pogrešio u konstataciji? Da li smo zaista dobili novu strip zvezdu koja zavređuje pažnju novih čitalaca?

Aleksandar Petrikanović, poreklom iz Bora (mada ne liči na drvo…I’ll let myself out), je autor koji je sa svojih 27 godina na domaće strip tržište (malo koliko i tesno, nezahvalno koliko i neisplativo; sve teme za neki drugi put i neki drugi tekst) izbacio autorski rad „Prokleto igralište“. Naravno, kao izdavač se javila „Besna kobila“, ponovo pokazujući da, i pored izvanrednog izbora stranih autora, još uvek ima ljubav prema domaćima, kao i to da zna koje domaće da odabere. Samim tim, imamo jednu solidnu, malu grafičku novelicu u tvrdom povezu sa izvanrednom štampom. A unutra svega i svačega, te bi valjalo preći na sadržinu stripa.

foto: Besna kobila

Glavni akter „Igrališta“ je neimenovani ružičasti čarobnjak, sa sve mađijama, čarolijama, trikovima i činima, te i ponekom bajalušom. Naravno, odabir datog kolora nije toliko bitan po storiju (naposletku, masa i bitnih i nebitnih likova u priči je iste boje), barem ne toliko koliko je interesantno videti je iskorišćenu na pravi način. Naime, naš i vaš žrec s vremena na vreme požuti, otprilike uvek kada se reši da pokaže sihir u praksi. Kreativno, pogotovo s obzirom na to koliko jednostavnu paletu boja Petrikanović koristi duž cele storije. E sad, šta taj žrec treba da radi i kako? Pa, to je već teže objasniti, u onom značejnom smislu – naime, žrec u biti ne radi ništa. Ide, kao, na avanturu, ali su njegove avanture više zbir nasumičnih dešavanja negoli neka kohezivna potraga. Obratite pažnju, ovo je prvi deo Petrikanovićevog recepta za uspeh.

Drugi deo leži u načinu pripovedanja. Žrec je daleko od jedinog prominentnog lika ovde, a njegova interakcija sa ostalim je čudnjikava i nadasve šarmantna. Namesto da je na nekoj važnoj i nezaobilaznoj misiji da spase svet, sebe, sojke, svinjče ili sarmu, žrec se neprestano kreće od tačke A do tačke B (nekad i nesvesno) i onda propisno reaguje (ili odbija da reaguje) na okolinu. Naiđe besmrtno biće – ubije ga k’o zeca. Naiđe dečkić u nevolji – presamiti mu prvo roditelje od siledžija, te zaštitnika njegovog grada, a ubrzo potom i samog dečkića. Naiđe curica – pa, to neću da vam odam. Nije nikakva erotika, da se razumemo.

Šta čini tog i takvog žreca vrednim čitanja onda, pita se onih pet čitalaca koji zapravo prate redove autora ovog teksta. Zašto bi iko odvajao pažnju na njega kad ima objektivno bitnijih stvari za opažanje (primera radi, izbori na međunarodnom terenu, nestašica poslova i namirnica, intenzitet Milostive Gospođice Corone-Chan, loša hrana na pijaci, itd.)?

Pa, Petrikanović je svog lika uspeo da dovede u onu ravan gde ga i matorija publika, poput Kordeja, i mlađa publika, poput onih curica koje sam viđao da aktivno traže njegov strip po knjižarama, a i ona srednja publika (da ne kažem srednjaci) poput moje ogromnosti može podjednako čitati. Ovaj mladi autor ume da uspešno kreira svet i stvori likove koji su vanvremenski i koji su odličan šablon za poistovećivanje, taman za starije. A uz to, ume da uveze apsurd i nihilizam svojstven nama bagaljivim milenijalcima. Drugim rečima, njegov žrec je em kripto-Srbenda (što se primećuje na onom suptilnom nivou) po razmišljanju, em kombinacija arhetipa glavnog lika iz silnih mangi (što aminujem) i CalArts crtaća (oko čega nisam baš srećan), a opet sa tek dovoljno indicija da je deo većeg sveta koji ima svoja pravila (skrivena i neskrivena područja, ljudi vezani za nevidljive niti odozgo, postojanje natprirodnih pojava i bića, fluidnost pokreta, likova i fabule, itd.) koja svaki kvalitetno oblikovan setting mora da poseduje. Ukratko, ovo je i te kako igralište barem za autora, velika kutija sa peskom u koju je ponabadao polomljene makaze, kipove egipatskih bogova koje mu je jedan od roditelja kupio na odmoru u Turskoj i drveće sa ili očima ili grudima kao plodovima (na mene ovo drugo, molim), te dodao provalija i bezdana koji su geometrijski odsečeni kao…pa, kao da je neko sekao tortu, i tako u nedogled. Kraće od ovog „ukratko“, Petrikanović se dobro zabavljao. Ali je zabava bila i te kako proračunata.

foto: Besna kobila

Kako proračunata? Pa, primera radi, pogledajmo raspored kadrova. Ako izuzmemo naslovnice koje krase svaku novu etapu priče, nijedna od 136 tabli nema ni više ni manje od tri kadra, i to uvek u istom redosledu. Ovo efektivno daje Petrikanoviću olakšicu time što u jednoj tabli ima i uvod i razradu i zaključak, te može komotno da niže dalje priče bez mnogo gubitaka između. A pored ekonomije izraza u vizuelnom smislu (jednostavne boje, jednostavna postavka kadrova, jednostavni dizajni likova, itd.), imamo i ekonomiju izraza u samom pisanju. Petrikanović retko kada preteruje u pojašnjenjima, bilo da su u pitanju likovi, lokacije ili predmeti. Najčešće dobijemo radnju u kratkim crtama, par vizuelnih gegova i one-linera, te opet isto iznova. Naravno, ovo bi bilo repetitivno u rukama autora koji ne zna šta radi, ali je Petrikanović majstor u tome da (i slažem se, ovo će zvučati bizarno, poput ĐoĐoove avanture) razmišlja kao prosečni arhitekta. „Na nama je da rešimo problem, a ako problema nema, da sami sebi postavimo problem i da ga rešimo“, vele graditelji, projektanti, neimari i pokoji mešač betona. Petrikanović spektakularno osmišljava siuacije gde bi zaglavio njegovog žreca, a onda izvuče rešenje iz naftalina koje se em savršeno uklapa u karakterizaciju žreca, em je logični deo sveta koji je autor kreirao.

Ukoliko nađete prilike, obavezno prelistajte „Prokleto igralište“. Ono jes, manje je prokleto od ovog trenutnog stanja stvari, plus je otprilike igralište koliko sam ja atomski fizičar, ali je neprikosnoveni indikator da još uvek postoje domaći autori vredni pažnje. Inače, bonus za onog ko uspe da pohvata reference koje je autor uvukao u strip. Jednom parolom rečeno, he was very…naaaaaaughty.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.