Foto-reporterka Jelena Grlić iz Novog Sada oficijalna je fotografkinja Fudbalskog kluba „Vojvodina” i gotovo godinu dana honorarna saradnica u listu Dnevnik.
Foto: Dnevnik/C. Bojbić
Međutim, ona studira novinarstvo na Filozofskom fakultetu, povremeno peva na svečanim skupovima, piše pesme, uči strane jezike, putuje… Svestrana je, uvek nasmejana i ekspert za fudbal.
– Ja sam za deseti rođendan od oca dobila prvi foto-aparat i tada sam shvatila da se meni to sviđa i počela sam da slikam bubice i sitne detalje – priseća se Jelena. – Rekla sam mojima da bih volela da upišem fotografiju, ali su me gurali u Karlovačku gimnaziju. Meni to nije bilo zabavno i zaljubila sam se u fotografiju i tako sam počela.
Otkud to da si, onda, otišla na studije žurnalistike, a ne fotografije?
– Zato što je žurnalistika ta koja sve spaja. Svestrana sam, volim i umetnost, sport – bukvalno me sve zanima. Tražila sam nešto čime mogu sve to da spojim i da budem umešana u sve istovremeno.
Da, kao što se novinari u sve mešaju…
– Da, da. Primenjena fotografija mi nije zvučala toliko izazovno jer se ona svodi na portrete, prirodu, a ja sam zavolela sport, izazov i pokret. Statično mi nije zanimljivo.
Kako je došlo do toga da se baviš sportskom fotografijom?
– Zaprvao, do sportske fotografije sam došla tako što su nas u drugom srednje doveli u „Dnevnik” na praksu. Povezala sam se s vašim kolegom Filipom Bakićem i on me je odveo na utakmicu FK „Vojvodina”. Meni su porodično svi navijači FK „Vojvodina” i kao malu su me uvek vodili na sve utakmice. Na praksi sam izrazila želju da fotografišem i Fića me je uveo u klub i tada je sve počelo. Prvo sam bila volonterka na stadionu pa sam dobila akreditaciju i počela da slikam, a onda sam postala oficijelni fotograf FK „Vojvodina”.
Da li fotkaš još nešto osim sporta?
– Trudim se, ali je problem što nemam čime. Još uvek nisam dovoljno zaradila da bih mogla da kupim ozbiljniju opremu koja bi mi omogućila da fotkam neke druge stvari. Ali, radim matursko slikanje i rođendane, no to me ne privlači, to mi je ružan posao.
Koliko te zanima novinarstvo kao profesija?
– Kažem, svestrana sam. Uvek sam volela da pišem, kao mala sam pisala pesme, volim i da čitam…
A šta planiraš kad diplomiraš?
– Moj najveći cilj je da osnujem magazin koji bi se bavio samo fudbalom, ali od najniže do najviše lige. Znači, u celoj Srbiji, ali i u inostranstvu ako odemo na neku utakmicu. Izlazio bi jednom nedeljno.
Samo o fudbalu?
– Volim ja i druge sportove, ali mi je fokus na fudbalu jer sam ga najviše zavolea. Kao mala sam odrasla s dečacima i uvek sam bila muškobanjasta, i uvek je bilo samo fudbal, fudbal, fudbal… Trenirala sam i odbojku, pa sam tada i nju pratila, međutim, u poslednje vreme nisam u tome.
Budući da si „Dnevnikov” honorarni saradnik, da li bi volela da se zadržiš u Dnevniku kad diplomiraš?
– Da, naravno. To bi mi bila prva želja po završetku fakulteta.
Rekla si da si svestrana. Šta te još zanima?
– Volim da pevam pa ponekad nastupam na dočecima i krštenjima. Volim umetnost. Sviram klavir jer me je mama naučila osnovama, a ja sam sama radila dalje. Volim strane jezike. Govorim engleski i ruski, a trudim se da naučim i nemački. Volim i da putujem. Kad god se ukaže prilika, gledam da odem. Volim matematiku, iako je, nažalost, više nemam. Da, mislim da sam prva koja je to izgovorila.
Izvor: dnevnik.rs
