Jel vam se desilo nekad da poševite curu obučeni u kombinezon sopstvene babe?
Eto, sad kad imam vašu pažnju, da se bacimo na „Psihotičnu mjesečevu sonatu“, albumsko izdanje Matije Pisačića i verovatno njegovo delo koje je, barem na domaćem terenu, doživelo najluksuznije izdanje (namerno ne kažem da je najkvalitetnije, jer kvalitet Pisačić odavno sa sobom nosi; za ovu drugu dezignaciju vam puštam mašti na volju da smozgate o čemu je reč).
Pa kako ste mi, drugovi, majku vam božju imperijalističku?!
Glavni junak ove storije, koja je razbacana koliko i fluidna, je izvesni Drex Drexler. I interesantno je navesti jedan podatak koji barem dosada nisam primetio ni u jednom pisanom prikazu ovog stripa – Drex je bio sa Matijom, na ovaj ili onaj način, gotovo duž cele njegove strip karijere. Jeste, menjao je oblik, zanimanje i ličnost, ali je vazda negde obitavao u međumozgu ovog ilustratora, animatora i producenta. Čak je i umro pre nekih 18 godina. To što je posle nastavio da živi nekako nećemo uzeti u obzir.
Drex u „Sonati“ ima nadasve čudnu avanturu, krcatu Slovencima, lubenicama, buldožerima, socijalizmom, fićama, Norvežanima, superherojima, štafetama, astronautima i pletenjem. Ono što na prvi pogled treba da znate jeste sledeće: sleduje vam priča koja je satkana od referenci, a one variraju od jezivo očiglednih (DC i Marvel, Moebius, „To“, Bitlsi) do iznenađujuće internih. Pisačić ove reference uopšte ne štedi – štaviše, ima ih toliko da ni Gugl ne pomaže! Kao deo generacije fanzinaša, aktivne sredinom devedesetih, Pisačić voli da se poigrava materijom na način koji je donekle pomalo i uvredljiv, ali ostaje vickast (Zoran Đukanović bi to papagajski milion puta nazvao „persiflažom“).
To mu je, otvoreno ću reći, ujedno i vrlina i mana. Vrlina je dakako jer pokazuje svestranost i opširnost znanja koje autor unosi u rad. Mana je jer nekad ume da pretrpa čitaoca informacijama. Paprić u pogovoru ovog albuma se ne slaže sa mnom i tvrdi da bi i nepotkovani u širok dijapazon internih fora Pisačića mogli da uživaju u avanturama Drexa dok se fićom maje po mesecu. I da ne pričam u tuđe ime, prepustiću vam da mišljenje formirate nakon čitanja „Sonate“, pa odaberite s kim se slažete više.
Fikcija, fikcija, fikcija
Pisačić voli da osmišlja. Njegova mašta radi bez vikenda i godišnjeg odmora, što se da videti samo u jednom jedinom crtežu. Ako imate prilike, zamolite ga za rad sa posvetom i razumećete savršeno o čemu vam pričam. Kao potkovani umetnik, Pisačić voli da svoje crteže naseli sa što je više vizuelnih stanovnika moguće. Bilo da je u pitanju grupa ljudi, prazna soba, panorama grada ili šumska idila, očekujte da će svaki milimetar stranice biti pun.
A voli da osmišlja i po pitanju elemenata priče. Primera radi, Pisačić se neće libiti da američke astronaute odene u kostime američkih superjunaka (sem Vulverina, koji je Kanađanin) ili da pokaže Orsona Velsa kako se topi. No ne mislim na to kad pričam o osmišljavanju. Naime, Pisačić će počesto umetnuti i neproveren element u život stvarne osobe ako mu to pomaže u narativu. Ole Paus Ibzen je, recimo, osoba koja je stvarno postojala i koja je stvarno bila deo verskog pokreta u Norveškoj, i stvarno je bio rođak nadasve poznatog Henrika Ibzena, ali ako je verovati svim mogućim informacijama (a preturio sam doslovce svaki pristupačan izvor), nije pisao drame. Kako je do Pisačića došla kopija pisanog dela ovog Ibzena, nisam siguran, ali to je već tema za nešto duže razglabanje. Idemo dalje. Naime, Pero Kvesić je i te kako bio zainteresovan za strip, ali nikad nije pokrenuo strip časopis sa jasno koncipiranim naslovnicama. Dakle, Kvesić, Ibzen i nekolicina drugih elemenata su ubačeni ne bi li dočarali već nadasve zanimljive biografije ljudi koji bi prosečnom čitaocu delovali kao nebitni. Ali opet treba istaći da ovo Pisačić radi u službi pripovedanja. A tu je sve dozvoljeno.
Kao što je meni dozvoljeno da ovako nekako usred zaključim članak. „Psihotična mjesečna sonata“ je izvanredno delo. Pročitajte ga.
