fbpx
spot_img

KAKO SAM POJEO SLONA

Često u putopisnim emisijama čujem i vidim koje sve specijalitete od životinja jedu ljudi iz raznih krajeva sveta.
Ljudi jedu sve i svašta. Neki jedu iz moranja, a neki odredjene namernice jedu kao specijalitet.
Jedu se i krave, konji, puževi, žablji bataci, razna divljač, a u nekim zemljama i kućni ljubimci.
U  našim krajevima je poznata ona stara: „Dok ne probam lava, svinja je kralj životinja“.
Posle ove priče sami ćete uvideti koliko je ona surova i ko je u njoj zločinac (dželat), a ko žrtva.

Leto 1994. godine bilo je jako toplo.
Samo što smo se preselili u novu kuću, morali smo da počnemo sa svakodnvnim obavezama. Posao naših roditelja nije smeo da trpi, a ni mi deca nismo smeli da zapostavimo školu.
U hodu smo unosili stvari i dok smo mi, ukućani, i sitnice tražili svoj kutak, moj otac je našao zgodno mesto za dva kućna uređaja – frižider i mikrotalasnu.
To „zgodno mesto“ nalazilo se nasred hodnika tako da su i ukućani i gosti bili poprilično iznenađeni kada bi u mraku naleteli na ove uređaje. Da ne spominjem koliko su smetali kada bi nosili kutije sa stvarima.
Verovatno je i junak  ove priče (žrtva ili dželat) u našu kuću ušao sa tim kutijama, a možda i na vrata (bez kucanja ili zvona).
Moj otac voli da jede i voli da kaže da se zdravo hrani. Tog dana je napravio „lagani sendvič“. Velika krajka hleba presečena na pola, a u njoj: kečap, majonez, luk, kuvana jaja, slanina, salama, krastavc, kačkavalj i još nešto.
Svoj „mini sendvič“ jeo je dok mu se nije prispavalo, a da ostatak ne bi bacio, ostavio je u mikrotalasnoj pećnici.
U neko doba noći probudio se i, ne paleći svetlo, zatvorio vrata od mikrotalasne i pritisnuo dugme „grill“.
Kada je on saznao koga je i šta pojeo, ne znam, ali sam bila sigurna da još uvek nisam srela osobu sa sličnim afinitetima pa sam za svaki slučaj svog pikinezera držala podalje od njega.
Sećam se kako me je brat ujutru probudio i uzviknuo: „Bokice,ustaj da vidiš koga je otac pojeo!“
Onako sanjiva i zlovoljna ustanem i imam šta da vidim.!

Miš u sendviču
Miš u sendviču

Na belom velikom tanjiru se nalazio sendvič kome je veći deo sredine bio pojeden, ali sam mogla da prepoznam šta je u njemu bilo, a šta izvanan njega.
Sasvim jasno se sa jedne strane sendviča videla glava, a sa druge rep.
Sredinu nisam videla.
Postojala su dva objašnjenja: taj miš ili nije imao trup, već samo glavu i rep, ili je moj otac pojeo sve osim glave i repa.
Verujem da ni jednom ni drugom nije bilo prijatno.

Kada se kroz smeh setimo ovog događaja, moj otac često uzvikne: „Pa šta? Kao da sam pojeo slona, a ne miša!“
Olakšavajuća okolnost je ta što slon ne može da stane u mikrotalasnu, a ni u sendvič.

Bojana Pudar
Bojana Pudar veruje da "osmeh ne košta ništa, a znači mnogo. Ako nekada sretneš osobu koja više nema osmeh, budi velikodušan, pokloni joj svoj. Niko ne oseća takvu potrebu za osmehom, kao oni koji ne mogu da ga poklone drugima".