fbpx
spot_img

Kako su streljanje u Kragujevcu preživeli vajar Koka Janković, slikarka Olja Ivanjicki i glumci Mija Aleksić, Vasa Pantelić i Ljuba Tadić

Tog 20. oktobra 1941. Kragujevčani koji su izbegli streljanje čitavog života živo su se sećali. Među njima su bili i tadašnji kragujevački đaci koji će kasnije ostaviti velikog traga u srpskoj kulturi: vajar Nikola Koka Janković, slikarka Olja Ivanjicki i glumci Mija Aleksić, Vasa Pantelić, Dragomir Felba i Ljuba Tadić.

Kragujevac, 20. oktobar 1941.
Kragujevac, 20. oktobar 1941.
Kragujevačka kafana „Zeleni venac“, odmah do hotela „Lapovo“ i „Jadran“, između dva svetska rata bila je poznata po dobroj kuhinji i specijalitetima sa roštilja. Ujutro 20. oktobra 1941. u kafani nije bilo gužve. U njoj je sedeo njen vlasnik, kafedžija Mirko Janković, tada ugledni gradski ugostitelj. On je još pre onog, Prvog rata, služio u kragujevačkim kafanama, nastavio je da služi i po povratku sa Solunskog fronta sve dok mu naredni gazda testamentom nije ostavio nešto novca, kada je otvorio svoju kafanu „Zeleni venac“. Nekoliko mlađih gostiju je tog jutra uz čašicu razgovaralo, a dva dečaka završavala su doručak – vlasnikov sin Nikola i njegov brat od tetke. Dva školska druga su cupkala čekajući da krenu u školu, kada se na vratima pojavila kafedžijina žena vraćajući se s pijace i noseći namirnice za kuću i kafanu, i još s vrata uspaničeno rekla:

„Deco, vratite se kući, videla sam da Nemci i mlade odvode!“

Kafedžija Mirko i nekoliko mlađih gostiju sklonilo se na tavan. Sina Nikolu su brže-bolje poslali kroz dvorište između njihove i susedne kafane „Lapovo“ do komšije mesara, čika Dragog.

Sedamdeset godina kasnije, vajar Nikola Koka Janković, sedeći za stolom u Galeriji SANU gde se 2010. održavala njegova retrospektivna izložba, sećao se tog jutra u očevoj kafani:

Nikola Koka Janković u ateljeu
Nikola Koka Janković u ateljeu
„Čika Dragi i njegova žena bili su napred, u radnji. Nisu čuli da im lupam na kapiju. Tu me je, u dvorištu, pronašao jedan Nemac, ogroman čovek tupog izraza. Tražio mi je legitimaciju i rekao mi da sačekam dok on vidi koga ima u pekari koja je bila u istom dvorištu. Sve je to videla teta Olga, vlasnica kafane ‘Lapovo’. Dok je Nemac bio u pekari pozvala me, zaključala u jedan od tri dvorišna klozeta i rekla: ‘Ćuti, kupe sve živo’. Čuo sam iz klozeta kako Nemac pita gde sam, a teta Olga kaže da sam otišao. Celo odeljenje su Nemci odveli. Streljali su i mog brata od tetke koji je tog jutra doručkovao sa mnom.“

Tečan nemački belogardejske ćerke

Pričao je tada Koka Janković i kako su u očevu kafanu „Zeleni venac“ dolazili profesori, apotekari, lekari, glumci Dunavskog pozorišta kada su gostovali u Kragujevcu, potom njegovi Kragujevčani, gimnazijalci i potonji veliki glumci Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Vasa Pantelić… Sećao se i kako je Olju Ivanjicki, devojčurak koji se stalno smejao, upoznao tokom okupacije kod stare slikarke Ljubice Filipović koja je, skoro slepa, u kući u Ulici Tanaska Rajića u Kragujevcu držala kurs slikanja.

Koju godinu kasnije, nakon rata, Koka je kao student izvajao Oljinu glavu. Doduše, tako što je prvo vajao glavu slikara Bože Prodanovića. Nezadovoljan, srušio je rad, što mu Boža nikada nije oprostio, i sa glinom u rancu otišao kući u Kragujevac na raspust. Jednog dana brat mu kaže: „Znaš ona mala što lepo crta, što ima lepu glavu… Što je ne izvajaš?“ Olja se oduševila skulpturom. To ju je podstaklo da i sama vaja.

Koka Janković: Portret Olje Ivanjicki, 1947
Koka Janković: Portret Olje Ivanjicki, 1947

A 20. oktobra 1941. godine, nemački vojnici ušli su i u kuću Oljinog oca, ruskog emigranta Vasilija Vasiljenka Ivanjickog, majora ruske, kasnije jugoslovenske vojske, zaposlenog u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu kao stručnjak za balistiku. U Kragujevcu je Vasilij Ivanjicki tada živeo sa desetogodišnjom ćerkom;  njegova žena, Veronika Mihailova Pjotrovska, preminula je pet godina ranije. Ubrzo po rođenju ćerke razbolela se od tuberkuloze; devojčica ju je godinama gledala kroz staklena vrata spavaće sobe. Sa lečenja, iz sanatorijuma u Sloveniji i Švajcarskoj, slala joj je crteže umesto razglednica. Usamljenom detetu najveća radost je bila kada bi mu otac uveče, po dolasku sa posla, čitao romane ruske fantastike i time pobuđivao maštu.

Slikarka Olja Ivanjicki je godinama kasnije, u intervjuu „Politici“ 18. novembra 2007, ispričala:

„Nemci su došli u našu kuću, s namerom da odvedu oca na streljanje. Da, znala sam, baš na streljanje. Iako sasvim mala, kazala sam Nemcima, na nemačkom jeziku, da je moj otac Rus, belogardejac… I molila sam ih da ga ne odvode od kuće… Bili su zapanjeni mojim znanjem nemačkog, argumentima i molbom deteta… Tako sam spasila mog oca Vasilija.“

Ubrzo nakon toga Olja Ivanjicki je krenula da pohađa časove crtanja kod slikarke Ljubice Filipović. Imala je 14 godina kada je njen portret izvajao budući akademik Koka Janković. Rad se nalazi u zaostavštini slikarke.

Crn flor na sinovljevoj slici

Ujutru 20. oktobra dva đaka osmog razreda Druge muške gimnazije, Vasilije Vasa Pantelić i Milosav Mija Aleksić  spremali su da pođu u školu, svako sa svoje strane grada. Kako se već u prvim danima okupacije u zgradu gimnazije uselila nemačka bolnica, njihovo odeljenje, sa još jednim, izmešteno je u zgradu bivše Građanske škole u blizini Velikog parka, gde se preselila i školska administracija.

Miju Aleksića tog jutra je mučila matematika – biće prozvan, a nije spreman. Nameštajući frizuru pred ogledalom govorio je sebi: „Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina“.

Mija Aleksić
Mija Aleksić
Skoro 30 godina kasnije, tada već bard srpskog glumišta, u intrevjuu „Radio TV reviji“ maja 1970. Mija Aleksić je ispričao svoja sećanja na taj dan.

 

Šetao je tog jutra po dvorištu s knjigom u ruci preslišavajući se. Otac Velimir viče: „Zar se sad uči?“ On se pravda, i na kapiji se sudara sa majkom Sinđom, koja je noseći veknu crnog hleba povikala:

„Natrag! Nemci kupe ljude…“

I dok je s mužem raspravila ko kupi, zašto kupi, i šta je videla, uspela je da podvikne: „Sine, ne idi!“

Mija je već otrčao.

Bio je koji minut do osam kada je ušao u učionicu. Kako ko stiže, „donosi informacije“. Te „kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku“, potom „more, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore“.

Prvi je čas srpskog jezika. Vrata se otvaraju, na njima se pojavljuje Nemac, sa šlemom, u crnom mantilu i sa šmajserom uperenim u đake. Tajac. Neme, nepomične oči dečaka gledaju u vrh cevi. Nemac zatvara vrata i povlači se, a potom ih, valjda zbog boljeg efekta, razvaljuje nogom.

Los, los„, urlao je zverski.

Profesorka Branka Ranković staje ispred šmajsera pitajući šta će im deca. Nemac je odguruje.

Stiže još Nemaca. Folksdojčeri su se drali:

„U dvorište, u kolonu po tri!“

U dvorištu majka Sinđa pritrčava Miji. Donela mu je zimski kaput, dodaje mu ga govoreći:

„Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb.“

Mija skida mantil u kome je došao u školu i daje ga drugu Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa, i oblači kaput. Uzima veknu hleba od majke, u brzini zgrabi njenu ruku i poljubi je. Vidi oca Velimira preko puta ulice kako nepomično stoji, ne uspevajući ni ruku da digne u znak pozdrava.

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.