fbpx

Ljubav i praznina

Srce u drvetu
foto:konkursiregiona.net

Slučajno je sretoh
Prazan i pun greha,
I odmah se smetoh
Od šašavog smeha.
Nepitah za ime
Niti za adresu,
Ali zavoli me
I zavede blesu.

Potom uz dva pića
Otvori Nirvanu,
Pa joj iz dva oka
Strast s lepotom planu,
Opijen ko šmokljan,
I od žudnje skljokan,
Odvedoh u Eden
Pripit i zaveden.

Tad sinu stomačić
Ko mali oblačić
Ispod kog je krila
Školjku sedefastu,
Ljubio sam nežno
Najslađi kolačić
Oko kog je svila
Preplašenu lastu.

A onda sam prstom
Jagodu obleto,
I u grču čvrstom
Dahtao ko pseto,
I slušao reči,
Prostačke, bez kraja,
Još mi duša zveči
Od tih uzdisaja!

Na kraju sam klono
I sva ljubav moja,
Zaspalo je ono
U postelji znoja,
Otišla je kasno
U tajnu nigdinu,
Ostavila strasno,
ljubav i prazninu.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.