fbpx

Karolina Ćojbašić: Kad ćutim

Primetiš li da zurim u tačku,

pogleda tupog, zamišljena,

mislićeš da sam na tebe kivna,

il’ ti se činim izgubljena.

 

Ako čuješ da stvaram tišinu,

obavijena njome kao plaštom,

pomislićeš da sam ljuta

ili zabavljena svojom maštom.

 

Prepoznaš  li da sam plakala,

zaključićeš da sam tužna,

odglumi da nisi video ništa,

nemoj me gledati kad sam ružna.

 

Kad zurim prazno u jednu tačku,

ne vidim ništa tad oko sebe,

skupljam komadiće duše svoje,

od zlopamćenja  štitim tebe.

 

Uhvatiš se u mrežu tišine,

pletem je vešto k’o pauk stari,

oklop sa duše tada skinem,

ćutanje može da te prevari.

 

Suze na mom licu nisu tužne,

njima ispiram sve svoje greške,

posle te gledam  savesti čiste

i ne izgovaram reči teške.

 

Kad zurim, ćutim ili kad plačem,

i ne pomišljaj da te ne volim,

moram ponekad ostati sama,

onda te tako osetim svojim.

 

Često ne možeš doći do reči,

ja samo pricam i ne slutim,

tebi ne smeta kada čavrljam,

ti ne podnosiš kad ja ćutim.

Karolina Ćojbašić
Karolina Ćojbašićhttps://cv-carolinavitae.blogspot.rs/
Rođena u Nišu, jednoga dana kada je nisu očekivali. Provela deceniju u tv novinarstvu, živi i radi u Valjevu kao prevodilac. Pasionirani čitač. U slobodno vreme i kada ga nema, piše pesme i pripovetke. Širi radost iz hobija. Vodi svoj blog cv-carolinavitae.blogspot.rs