Ovo je obična priča o jednom doktoru.
Pre mnogo godina završio je medicinu – zbog belog mantila. Lepo mu je stajao i u njemu je nekako bio sav važan. Oduvek je voleo da bude važan. Veći od drugih. Moćniji.
Operisao je lako, brzo i dobro. Mnogima je spasio život, a to nije mala stvar. To ne može svako. Zna se ko odlučuje o životu i smrti. . Malo po malo, kako to obično biva, prvo neprimetno, počeo je o sebi da misli kao o ravnom Njemu. Mislima mu je bio sve bliži, a sebi je izgledao sve važniji i sve ponosniji. Za neke to nije bio ponos, već oholost, ali nije se obazirao ni na koga. Najlakše prevarimo sebe; laž najlakše popuni prazninu na duši.
A onda je pomislio da bi valjalo to i naplatiti. Podigao je sebi cenu – i bukvalno. Najteže je prvi put, posle je sve lakše; opravdanja je bilo bezbroj, a kasnije ih nije ni tražio. Postalo mu je potpuno normalno da naplaćuje svoje usluge. Prvo izokola, pa sve direktnije i otvorenije.. Tako se sve više udaljavao od običnih, malih ljudi.
Jedino se nije udaljio od ćerke. Jedino nju je voleo jako i toplo, a opet nekako posebno. Jedino pred njom nije želeo da bude veći, važniji, moćniji. Jedino ga je ona još vezivala sa nekadašnjom „malim“, običnim čovekom kakav je bio nekada.
Operacija svakog organa imala je svoju cenu. Jednostavno je razmišljao: nije njegova odgovornost što je život pun nepravdi. Nije njegovo da misli o tome da li ko i koliko ima. „Koliko ko da, toliko će i dobiti“ – mislio je. To je univerzalnim zakon.
Nije on običan mesar, nije on bilo ko, on je veliki, on je najbolji, on je ….
Da ipak nije ravan Njemu shvatio je onog dana kad mu se ćerka razbolela.
Zar je moguće da se i njemu desilo isto što i običnim, malim, neukim ljudima? Zar je i on ipak samo jedan od njih? Otrežnjenje je bilo bolno.
Istog trena se setio. Znao je šta je jedini spasonosni lek.
Novac.
Treba mu.
Treba mnogo.
Treba mu mnogo zbog ćerke.
Uzeo je listu najtežih pacijenata koji su bili kod njega. Zapisao je adrese i krenuo od kuće do kuće.
Samo bi pokucao, a onda bez reči, sa poniznim pogledom, istim onim kojim su oni njega ne tako davno gledali, sad on njima vraćao kovertu sa novcem. Kao jedina razlika između njih nekada i njega sada, stajao je greh. Zato je krio pogled.
Ostavljajući ih zatečene i u čudu, brzo bi se udaljavao žureći do sledeće kuće i sledećeg pacijenta .
Znao je da ne može da se nada izlečenju ćerke, sve dok i poslednji dug ne vrati.
