Ti si mene začarao
da mi nigde mira nema
osim u tvom zagrljaju,
dok gledamo u daljine,
zalaz Sunca za planine,
u smiraju.
Zato si mi ruku dao,
i nežno me privukao
i pustio da te volim slobodno,
pa poželim da se menjam,
beskonačno sebe stvaram
ponovno.
Ti si mene izmaštao
i krila mi svoja dao,
da se stvorim uvek
kad je potrebno,
ne moraš me dozivati
i ne treba ništa reći posebno.
Zato si mi dušu dao,
da morati ne bi zvao,
da osetim,
kad daljina me odvuče,
južni vetar zajauče,
da doletim.
Tople struje ponesu me
prema jugu,
čim u srcu ja osetim
nemir, tugu.
Kad se smirim,tuga prodje,
onda shvatim,
da bez tebe ja ne mogu,
pa se vratim.
