Zašto mi dolazite, misli,
preko reda, i bez reda,
rastelovljene,
sa neizbrojivim udovima...
stvarate i parate spone
izmedu jave i sna,
štipkate mi srce i moždinu...
Što se bar ne uhvatite...
Ne trebaju reči,
dodiri i pogledi.
Šta ću srcu reći
kad samoća pobedi?
Ne fale mi reči,
utehe i porazi.
Šta ću srcu reći
kad me tuga pogazi?
Ne znače mi reči,
uzdasi...
Procvetaj mi na vrtešci
u vrtu dečjih radosti,
namigni mi zrelo
sa stranica memoara;
poskakući kao veverče
po ogromnoj postelji,
ispuni mi čitavu sobu
prekrivši prozor dlanovima;
spremi se
da mi poneseš baklju,
zapovedi
oko...
