fbpx

Kometa iz detinjstva

Foto: wallpapers-xs.blogspot.com
Foto: wallpapers-xs.blogspot.com

Koliko puta smo se                                                                            
U školi sreli
I prošli ćutke
Kao dva stranca,
A znamo oboje
Šta smo hteli,
Srca su drhtala
Kao sa lanca.

Koliko puta smo se
Pogledom pili,
I od žeđi
Venuli do u kasno.
A znamo dobro
Gde bi bili
Da smo smeli to
Reći glasno.

Sada smo svoji i
Sasvim tuđi,
Na dve obale,
Dva kraja sveta.
Hajde, ko nekad
U oči uđi,
Protutnji kroz srce
Kao kometa.

Koliko puta sam
Losion krao
I košulje cvetne
Starijeg brata,
A znala si šta
Sam osećao
Čim bi stupila
Jutrom na vrata.

Zbog čudnog sjaja
Tonuh u krizu,
Kad bi ti hrabriji
Prišao neko,
A tako smo oboje
Bili blizu,
I jedno drugom
Uvek daleko.

Sada smo svoji
I sasvim strani,
Kao dva cveta
Na kraju sveta.
Hajde u mome
Oku plani,
Da ne zgasne nikad
Moja kometa.

 

Prethodni tekstNešto kao ljubav
Sledeći tekstFotografija dana
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.