fbpx
spot_img

Kristina Janković: Zvao si me Berta…

Pesme koje su pevali neki, kada je muzika imala rejting, kad su mogle da te pogode u živac, vratiše mi vreme unatrag…

Preplaviše me sećanja na tebe, na nas, na druženje nekadašnje što sada izgleda kao da se dogodilo nekom drugom. Poznavajući te celi život, izgledalo je sasvim normalno da me voliš kao i ja tebe… I voleo si me, ali…

Jedno letnje popodne u potkrovlju stana, koje se pretvaralo u sumrak, pa je sa iskošenog prozora sunce milovalo tek po kojim zrakom. Čekala sam noć da izađem sa društvom, na rođendansku žurku, na kojoj se ostajalo do kasnih sati. Iznenada, banuo si na vrata, a u meni je sve pevalo od radosti. 

Donela sam ti kafu u svojoj omiljenoj porculanskoj šoljici, koju sam čuvala kao relikviju, od čitavog servisa ostao je samo jedan par, i pomislila sam kako je tako predodređeno, jer i mi smo par. 

Sećam se radosti, dok su mi se oči caklile i gledale naš odraz  preko umrljanog ekrana crno-belog tv, na kome sam videla pola svog lica i tebe. Usne su ti se micale, pričao si da moraš da odeš do mora na svom motoru, kao nekada što si se vozio. Pričao si i druge nebitne stvari, a ja sam mislila da si došao samo zbog mene, pa bio mi je rođendan, svake godine te podsećala, a ti meni da si zapamtio, kako bi mogao da zaboraviš taj dan. 

Pričao si o Petri, duge, valovite kose, koju si voleo više od tog motora i mora.  Petra, tako nezavisna i jaka, Petra slobodna kao ptica, prelepa, sa kojom si proveo najlepše dve godine svog života. Onda te je tako divna i slobodna ostavila, otišavši na more sa tvojim najboljim drugom, jer on je imao para, a ti ne. Osetila sam tračak nade, da ću ja biti sad sa tobom, jer si najzad shvatio koga voliš.

 – Znaš Berta, život je surov! Znam da će mi se vratiti, kad se izludi. Uradila je to namerno, da me izaziva… Još uvek je volim! – rekao si, gledajući u vrh cigare. – Ti ne znaš šta znači voleti. Ljubav je surova, ona boli, nemoj nikada da voliš kao ja…Nikada! – smeškao si se. – Rekla mi je da je pobacila moje dete, samo da bi me povredila, mada je to laž. Ona nikad ne bi mogla da povredi nikog svesno, namerno… Ti to naravno razumeš?  Stvarno je nešto posebno. Retko se rađaju takve žene. 

– Pa ja tebe volim. –  prošaptala sam, držeći u rukama svoju već ohlađenu kafu. Bila sam punačka, moja kosa je bila smeđa i dosta kraća. Nisam harizmatična.

– Ja te volim! – rekla sam nešto glasnije i odlučnije, pomislivši da nemam šta da izgubim. 

– Pa volim i ja tebe, Berta, nije sporno! Ti si mi najbolja drugarica. – Pojeo si parče torte, kao da ti svaki dan neko nudi tortu, a i došao si slučajno da pozajmiš neka klješta od ćaleta. 

Otišao si kao kauboj. Nisam te ispratila. Želela sam da potrčim stepeništem i da te stignem. Onda je počela kiša.  Jaka kiša. Slomljeno srce od stakla sam bacila kroz prozor, i otišla da se spremim za moj rođendan. Ne, danas neću plakati, danas je moj dan!

Od te večeri, više te nisam videla. Otišao si – bez pozdrava. Ostala sam da se borim sa ogromnom prazninom, sa tugom, sa ranom koja nikako da zaceli. Život bez ljubavi, nema boju, samo crnu-belu kombinaciju. Debela Berta, nemački tenk iz drugog svetskog rata, po kome sam dobila surovi nadimak je ostao, mada mi više nije pristajao. 

– Zvao si me Berta, sećaš se, jer sam bila debela! Koliko je prošlo od tada? – rekla sam mirno, gledajući u poznate oči. – Ja tebe nisam zaboravila. – Pošta u kojoj sam radila je bila gotovo prazna, pa me niko i nije čuo. 

 – Berta?! – čuđenje. – Berta, to si ti? Kad… Kad završavaš smenu? Čekaću te… – jedva si izgovorio. 

Napolju je iznenada počela jaka kiša, tek što sam sela u kafić na ćošku. Gledao si me kao dete, ponovo si ti pričao. 

– Znaš, drago mi je što sam se vratio. Prolepšala si se. Jel si se udala? – nije sačekao da mu odgovorim. – Našao sam Petru na moru, nisam znao šta da joj kažem, bila je sa nekim drugim, zamolila me je da idem, da je među nama gotovo sve. Kad sam pitao za dete, rekla je da je to njena stvar. Upropastila me je. U svakoj sam tražio nju, ali nijedna nije bila kao ona. Oženio sam se i razveo. Ne možeš držati sokola među kokoškama, on mora da leti. Znao sam da me voliš, onako kako sam ja voleo Petru! – rekao si to iznebuha, umalo se ne zagrcnuh, srce mi je treperilo, iskočiće, umreću ovde.

– Što si ćutao ako si znao?! – upitah ga ravnodušno. – Sada više nije bitno. Nije bitno! Ja tebe više ne volim! –  Izašla sam napolje, kiša je prestajala. Ponovo je bilo vruće. Suze su same padale, nisam se trudila da ih brišem. 

Stan mi je izgledao drugačije, sunce je najzad dobilo dozvolu da sija i za mene. 

– Srećan ti rođendan. Hvala ti što me trpiš sve ove godine. – reče mi neko ko je mene zavoleo odmah, a ja njega postepeno i oprezno. – Znaš koga sam video danas.

– Ne znam. Koga?

– Onog propaliteta što te je zvao Berta! Da vidiš sada našta liči, propao je skroz, izgleda zapušteno, ko ispuštena muštikla.

– Pa? Kakve veze ima on sa mnom? 

 – Ništa, nadam se da nema ništa! Pa nije loše ime… Berta! – kasnije smo sedeli, pili vino i jeli tortu što je naručio. Kasnije su došli prijatelji i deca, kasnije… sve je dobilo novi smisao. 

Kristina Janković
Rođena u Zemunu, 1974. godine, sada živi u Novim Banovcima. Pesme i priče piše od detinjstva. Objavljivala u časopisima :„Buktinja“, „Sizif“, „Nekazano“, „Suština poetike“, „Šraf“, ruski časopis za književnost „Nevska formula“ i „Petruška nastamba“, portal "Konkretno", ...Svetlost dana ugledale su, zasad, tri zbirke pesama i jedna zbirka kratkih priča. Veći broj njenih pesama prevedeno je na ruski jezik u saradnji sa ruskim pesnikom i prevodiocem Vladimirom A. Babošinom. Dobitnica nagrada na međunarodnim konkursima poezije i proze. Član je Udruženja pisaca Srbije i Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju.