Ćošak prvi
Volim kad jutro pobedi neonsku svetlost. Kad otvorim prozore da uđe čist jutarnji vazduh spolja dopru glasovi ljudi. Žale se na vrućinu, presporog taksistu, šefa koga opet moraju gledati…
Ovde nestaju razlike. Nestaju mali problemi. Ovde nije važan pol, ni godine, ni profesija. Ovde srca kucaju naglas. Jedina razlika je u zvuku monitora…
Za mene je ovo najveća živa soba. Prepuna svega. U njoj je toliko uzdaha, bola, nade, pokušaja… Soba puna ljudi, aparata, kreveta, noćnih stočića. Soba puna znoja, umora, hrabrosti. Puna suza. Čekanja. Soba u kojoj se vodi večiti rat između zdravlja i bolesti. Izmedju života i smrti. Soba bespomoćnosti i humanosti.
Oči koje govore. Usta koja ćute. Nepomični udovi. Ruke koje otiču i venu… Molitve u sebi, mala ikona pod jastukom.
Ćerkina suza na majčinoj kosi.
Ljjudske sudbine.
Dati sebe. Pomoći. Pokušati, još jednom. Zadržati život po svaku cenu. Razumeti.
Prođe dan u onim poslovima naučenim u školi, usavršenim s godinama tu provedenim. To su samo sati jedne smene, to su samo vidljivi pokreti. Mnogo je više onoga što se ne vidi, što zna i oseća samo onaj ko se našao ovde…
Ćošak drugi
Svanulo je…
Gledam svoju desnu stranu. Kraj mene ruka i noga, prekrivene žutim čaršavom. Moje, a kao da su tuđe. Probam da ih pomerim, ali one leže nepomično. Ni glasa nemam. Izdalo me telo.
Sećam se kako sam ovom rukom prigrlila tek rođeno, još krvavo telo svog jedinca Srećka. Desnom, da mi bude desna ruka u životu. Odvela ga sudbina u svet. Zvaće me, brinuće sto me nema. Neko mu je možda već javio. Doći ce majkin sin, zenica moja. Sigurno mora da radi, tuđi je to svet. Ne razumeju oni kako se voli majka. Ovde nema mraka ni tišine. Uvek gori neko svetlo, uvek se neko kreće sobom, neko priča, doziva. Telefon stalno zvoni. Od posla nekada ne stižu da se jave, a ja se plašim, možda to moj Srećko zove…
Pregledaju me. Menjaju čaršave. Hrane kao dete… Svi kreveti puni. Ne gledam oko sebe, nesto me strah. Jutros su dovezli nekog mladica, kažu da je pravnik… Samo da su deca zdrava. Gledam u vrata sa plavim brojem u uglu i dve reči na sredini ispisane jedna ispod druge. Kad naiđe Srećko da ga vidim, da se ne sekira…
Proći ce ovo. Mora proći. Mozda sutra, kažu mi treba vremena. A brine me. Zvaće Srećko, brine me i šta ce Žućko jesti sam… Okišaće se, a nisam obrala ono malo belog kukuruza u Dolini. Voli moj jedinac belo projino brašno, kaže tamo u svetu ga nema, samo žuto…
Opet će da mi uključe onu flašu što sporo kaplje. Brojala sam kapi, stigla do dve hiljade i još nije bilo gotovo. Druga smena će otići kući, a onda dođe noć… Da mi je bar glas da se vrati.
Sutra će biti bolje. Možda i Srećko stigne.
Ćošak treći
Na velikim belim vratima ispisana obaveštenja. Gledam u slova koja titraju gubeći oblik i smisao. Mlada žena govori dečacima da pred tatom ne plaču, vremešni gospodin iz ruke u ruku premešta kesu sa pomorandžama.
Dugačkim hodnikom mile ljudi i nestaju u sobama. Dve sestre brzo gurajući nosila prolaze pored mene. Gotovo nepristojno se okrećem da vidim ko tu leži. Ugledavši lik mlađeg muškarca osetih sebično olakšanje. Na terasi žena u pižami iz papira jede burek dok muškarac pridržava čašu sa jogurtom. Na obrijanoj glavi tek izrasla nova kosa.
Da li su mi rekli pravu istinu?
Nikada me majka nije dočekala u krevetu. Uvek je ustajala pre mene. Pratila me gde god sam polazio. Čekala sve moje povratke.
Da li ce moći da hoda?
Konačno stižem. Pogledom tražim majku. Oči mi preskaču krevete, ljude, paravane, aparate. Dugo se nisam ovako osećao. Setih se kako sam se kao dečak plašio tunela! Zbog straha od tog mraka zatvarao sam oči. Znala je da se plašim, ali to nikada nije izgovorila. Uhvatila bi me za ruku i brzo koračala stalno pričajući. Kad izađemo brzo sam otvarao oči da se uverim da je majka tu.
I ugledah je. Majka.
Gledala je pravo u mene. Neki osmeh se otimao sa blago nakrivljenih usana. Neko joj je spleo pletenice. Retko sam majku viđao bez marame…
Sta ćemo sada nas dvoje, starice moja…
Ćošak četvrti
Polako se sa nosila prebacih na krevet, završeno je još jedno snimanje. Sestra mi se ljubazno osmehnu i reče da sam sve bolje. Spuštajuci glavu na jastuk pomislih kako je došlo vreme želja koje ne mogu sebi da ispunim… A prvi put ne želim mnogo.
Gospodinu do mene i danas supruga uporno masira slabiju ruku krišom sipajuci alkohol iz male bočice. Prepričava mu šta su unuci poručili, šta je kupila na pijaci. Prekoputa kraj majke koja je u komi stoje dve ćerke. Plaču. Ništa ne govore. Samo povremeno brišu suze. Noćas su je oživljavali. Sada aparat diše za nju.
Na vrata ulazi muškarac mojih godina. Gleda po sobi. Prilazi krevetu gospođe koja ne govori i ja prvi put vidim da se ona osmehuje.
Takvi su ovde dani. Ležim. Gledam i sećam se.
Sećam se i što ne bih želeo. Sećam se i onih koje sam zaboravio. Čak ni izraslina u mojoj glavi ne može da zaustavi taj nalet prelistavanja života.
Detinjstvo kasno dobijenog i dugo željenog sina. Roditelji kojih više nema. Fakultet. Žurke. Devojke. I Ana koja me volela.
Šetali smo pored Save i jeli pečeni kesten kad mi je rekla da želi da imamo decu, kuću sa verandom i psa. Tada sam je ostavio.
Dobar posao. Ime. Titule. Putovanja. Višak novca potrošen na sve ljudske poroke. Prijatelji koji su dolazili i odlazili svojim putevima. A onda jedan dan, jedna vrtoglavica, jedan skener…
Danas je moje ime samo ime bolesnika. Nema titule. Nema broja računa. I briga gospođu koja masira ruku svom mužu što na metar od nje leži doktor pravnih nauka. Ćerke koje plaču će svoju tugu utopiti u zagrljaju svojih muževa.
Gospođa koja ne govori i ne hoda ima osmeh za svog sina.
A ja? Ko sam ja?
Ničiji otac. Ničiji sin. Ničiji muž…
Dok sam preletao okeane, gledao najlepše slike sveta, katedrale… nikada nisam pomislio koliko je želje u pogledu ka jednim vratima.
Sada znam. Najteže je kad nemaš koga da čekaš…
Iz knjige „Tragovi bosih stopala“
