Još jedan od onih dana koji me umore i opustoše. Osetih se prazno i bezvredno. Umesto da legnem i prespavam još jednu istinu krenula sam u šetnju. Natovarena tuđim frustracijama, obavezama, ispraznim razgovorima samo želim malo samoće i malo vazduha Srećom, prošli su kratki zimski dani. Dok traje zima dan se sastoji od posla i mraka.
Po ko zna koji put shvatam da mi je život čekanje u redu, prolazak kroz paviljone obaveznih odaja, pa opet čekanje. Pružam korak brže nego što je neophodno. Koračam ne gledajući oko sebe.
U trenutku osetih da mi kamičak upada u patiku. Moj mozak to registruje, ali ne stajem. Oduvek sam umela da trpim i štedim. Ubeđena da bez muke nema ni koraka. Učena da je sredina zlato godinama živim stisnuta između obaveza i želja, između moranja i htenja, između morala i dostojanstva.
Ne volim tu osrednjost.
Hodam da pobegnem od svih svojih stajanja, od svih okretanja i uzmicanja. Puštam da mi kamičak u patici oguli kožu, da mi poteče limfa i krv, da zaboli. Puštam da mi se kapi znoja sa slepoočnica i vrata spajaju i klize niz kičmu.
Nikada nisam otkrila da li brzinom stižemo, ili bežimo. Nikada nisam razumela da li je moguće iz ljubavi lagati, varati, udariti. Ne razumem druženje iz interesa, lažne komplimente, poltrone i ljigavce.
Sve što sam dobila pošteno sam platila, teško zaradila, uredno vratila. Obavila što se od mene tražilo i očekivalo. Strpljivo čekala u svakom redu, stisnuta između onih ispred, gurana od onih iza sebe. Na svakoj vagi sam na nuli.
Hodam sve brže ne bih li iz sebe izbacila osećaj bespomoćnosti, neminovnost prolaznosti, grč ljudske niskosti. Da zaboravim da me sutra ponovo čeka isti turoban dan, samo duži od onog zimskog, ali jednak današnjem. Hodam dok mi se telo ne umori, dok mi kroz pore ne istekne ona učmalost i jednoličnost. Hodam dok se ponovo ne vratim svojim statičnim obavezama.
Hodam, a onda napravim pauzu. Obrišem znoj, zbrinem svoje žuljeve, skuvam sebi kafu i stanem u red.
Pred životom.
