Odmah da ustanovimo nešto – ne volim modernu umetnost. Lično smatram da su moderni umetnici u najvećem broju slučajeva samo pompezni idioti koji bace dve linije na platno i prodaju dotično sočinjenije pretencioznim bogatunima za basnoslovne cifre. I dalje pamtim kad je tamo 2014. godine „umetnica Lana Njustrom“ imala izložbu „nevidljive umetnosti“ (u stvari, izložbu sa praznim ramovima su pod dotičnim pseudonimom organizovala dvojica satirista Pet Keli i Piter Oldring), i naravno bilo je bisera koji su kupovali te prazne ramove za neke grdne pare. A pogotovo mi je urnebesno bilo kada je samo godinu dana nakon incidenta sa „nevidljivom umetnošću“ , u muzeju „Muzeion“ u Bolcanu, u Italiji, jedna „umetnička instalacija“ završila u kontejneru, gde je i zaslužila da bude. „Umetnice“ date „instalacije“, izvesne Sara Goldšmid i Eleonora Kjari, su se grdno uvredile što je njhovo delo (reč je o gomili praznih boca šampanjca i ukrasnog papira natrpanoj na pod sa imenom „Gde ćemo večeras na ples?“) neki čistač pobrkao za smeće. Naravno, ovo nije prvi put da se ovako nešto desilo (slični incidenti su se dešavali u „Ajstorm“ galeriji u Londonu 2001. godine, „Tejt“ galeriji u istom gradu 2004. godine i muzeju „Sala Murat“ u Bariju 2014. godine), što dovoljno svakoj osobi bez većeg poremećaja mozga govori o tome u kom pravcu se kreće moderna umetnost.
Sve ovo naglašavam zato što bi trebalo biti objektivan, čak i u sudu o umetnosti, a objektivno gledano, i pored sveg smeća koje gordo nosi moniker „moderna umetnost“, i dan-danas postoje kvalitetni i radini umetnici koji znaju šta znači truditi se i proliti krv, znoj i suze zarad stvaranja kvalitetnog dela koje će generacije ceniti, dela koje je univerzalno i koje estetski zadovoljava čak i ljude koji se umetnošću ne bave često, ili uopšte. Da, i u godini naše Milostive Gospođice Corone-Chan 2021-oj, postoje vitlači kičice koji znaju zanat i čija dela i na prvi i na poslednji pogled odišu kvalitetom. Jedna takva umetnica je Biljana Đurđević, čije jezivo realistične slike umeju da ubodu u centar na toliko nivoa, svesnih i podsvesnih, da to postaje jezivo. A samo reč „jezivo“ može i da opiše njen naizgled prvi izlet u domaće strip vode, njeno ostvarenje u vidu dvojezične (odnosno, preciznije, nejezične) grafičke novele sa naslovom „Oruđe delanja“ (i engleskim prevodom „Instrument of Activity“).
Ova grafička novela više dođe kao studija slika, a neretko služi i kao svojevrsni vodič u samu sebe. Ovo se vidi u tome što se nemali broj tabli javlja kao uveličani detalj sa jedne od prethodnih. A kad smo već ovde, valja porazgovarati i o tehničkom rešenju ovog stripa; sadrži 120 strana, od kojih samo 11 odlaze na elemente nevezane za strip (opis stripa, biografija autorke, podaci vezani za katalogizaciju, itd.), a štampan je u B5 formatu, vodoravno. Kuriozitet je to što neveliki broj stranica u paru sačinjava jednu tablu, odnosno jednu scenu. Primera radi, bukvalno prve dve stranice su, na neki način, dve polovine jedne slike, kao i naredne dve stranice. Ovakvih parova je tačno 36, premda i među njima ima odstupanja. Ne smem ni da nabrajam koliko tabli odlazi na pomenute zumirane detalje, ili koliko je tabli čisto crne boje.
No, to su tehnikalije. Što se tiče price, interesantno je koliko toga pokriva samo vizuelnim predloškom. U opisu na kraju stripa saznajemo da Đurđevićeva “Oruđem delanja” govori o opasnom uticaju konzumerizma na pojedinca i na svojevrsno samonametnuto ropstvo proizvodu i ljudima koji su maltene arbitrarno smešteni na vlast. Ali ako samo čitamo strip bez tog pojašnjenja (što je bila i namera autorke), vidimo koliko se toga zapravo kritikuje paralelno. Šivaće mašine i ljudi koji se naginju nad njima definitivno kritikuju moderni kapitalizam, tačnije činjenicu da milioni ljudi u zemljama trećeg sveta moraju za delić minimalca da šiju brendirano odelo koje nose ili bogati snobovi sa Zapada ili oni lideri koji okupiraju vodeće pozicije u vlasti u inim drugim zemljama (neretko je to ista kamara snobova koji svojevoljno kupuju dela „moderne umetnosti“ pomenuta na početku). Međutim, zgrade i dekor neodoljivo podsećaju na fabrička i industrijska postrojenja u Sovjetskom savezu, a s obzirom da uniformisani narod forsira gole paore da šiju danonoćno, nije nemoguće ovaj strip videti i kao otvorenu kritiku komunizma kao drugog sistema vlasti koji je vazda propisno uništavao živote ljudi unutar države (upamtite, deco – ne postoji dobar komunizam i svako ko vam tvrdi drugačije nema pojma o čemu priča).
Ali predložiću ovde i radikalnu treću dimenziju. Naime, možda nesvesna ovog čina, Đurđevićeva je u „Oruđu delanja“ uspešno kritikovala i treću bitnu komponentu cele ove storije o vladajućim strukturama i njihovoj tiraniji – kritikovala je i pojedinca. Da, baš tog pojedinca, ugnjetenog i tlačenog, kome je objektivno najgore, tog pojedinca je autorka kritikovala, možda čak i najviše.
Sagledajmo ljude u ovoj grafičkoj noveli. Vladajući, oni koji nose gilipterke (bele majice na bretele, popularne na Zapadu kao „wifebeater-ke“) i maske sa lobanjama, vazda muče i izrabljuju na najgrđe moguće načine prostonarodnu raju koja je u ritama, krvava, pogrbljena, neuhranjena, i neretko u nezavidnom položaju (nekad i bukvalno; u jednom kadru vidimo gabaritnu ženu kako je vezana kablovima za plafon i zid u BDSM stilu). E sad, netrenirano oko bi pogledalo kosturaše kao čisto negativni element, a narod kao potpuno nevin i porobljen. I na prvi pogled, to nije netačno. Ali onda se sagledaju nijanse. Vidimo da se poneki kosturaš hvata za glavu, kao da ne može više. Vidimo ga samog u sobi gde su šivaće mašine kako zvera pravo u nas, sa nedostatkom energije. Vidimo da se i u monstrumima nalaze tragovi humanosti, pa makar ona bila sakrivena duboko i morala da se čačka svim mogućim sredstvima da izbije na površinu. A kad pogledamo narod, jeziva je činjenica da ih u maltene svakom ključnom kadru ima nebrojeno više od tlačitelja. E sad, pri poslednjim tablama, gde vidimo humke (ili piramide; kako god ih posmatrali, odlična je simbolika pregnantna sa mnogo slojeva značenja) živih i ogoljenih tela, i možemo da razumemo zašto ne mogu da se usprotive kosturašima na konjima. Ali na samom početku, među crnim vozovima, isti ti ljudi su potpuno odeveni, zdravi, jedri, sa taman dovoljno snage da svrgnu dotične tlačitelje u gilipterkama. Dakle, ništa ih ne sprečava da se uzdignu i napadnu, ali opet se puštaju u kolonu. Zašto? Pa, da bih vas nervirao, o tome ću kasnije, jer bih se opet osvrnuo pomalo na dekor univerzuma koji Đurđevićeva kreira.
Listanjem „Oruđa delanja“ sam dobio utisak kao da se nanovo upuštam u jedno drugo remek-delo modernog doba, ali u drugom medijumu, i.e. video igru „Half-Life 2“. Neverovatno je to koliko često autori vezuju tehnološki napredak sa autokratskim, distopijskim režimima, gde ista ona tehnologija koja treba da nam olakša život počinje da deluje prvo kao kontrasredstvo, a onda i kao svojevrsni gospodar. To vidimo i kod Đurđevićeve; vozovi su teški, crni, sa vratima koja deluju kao da ni pedesetorica ne mogu da ih otvore golim rukama, bandere protežu kablove svud redom kao pipke, sredstva koja su ranije vezivala ljude preko velikih distanci, a onda iste te ljude maltene donela na kašičicu agresorima, fabrička postrojenja su nezgrapna i potpuno artificijelna, taman dovoljno da ubiju i ono malo ljudskosti u svima, uključujući i čitaoce. Modernost i dostupnos proizvoda svima (opet se navraćamo na šivaće mašine) su na maltene svim poljima odsekli ljudima izlaz i zarobili ih na mestu gde će bukvalno provesti i život i smrt.
I evo, sa dekora se vraćamo na kritiku pojedinca i to zašto se ne uzdižu. Naime, kao što je Juri Bezmenov pametno rekao u svojim intervjuima, predavanjima i knjigama (parafraziraću, doduše), rušilac vlasti neće prihvatiti novu ideju ako mu se plasira silom. Treba ga ubediti da je nova ideja nešto što on želi, što mu nedostaje, a onda počinje urušavanje. I premda je Bezmenov (punopravno) kritikovao tadašnje trendove koje je SSSR koristio da se infiltrira u Zapadne sisteme (trendove koji su, nažalost, dobrano uspeli na jezivo previše polja), njegov predložak se odlično može primeniti u bilo kojem obliku vladavine. Uz malo truda, osoba se lako može ubediti u bilo šta, čak i u to da im je život bezvredan. A nije potrebno mnogo – samo treba navoditi ljude da će, rađenjem nekog čina, dobiti upravo ono što žele, plus iskoristiti onu staru, dobru floskulu da svako od nas želi čvrsto da veruje u nešto i da odbija da sluša ikakvu kritiku dotičnog poteza koji planira da počini. Kod Đurđevićeve, ovi ljudi sede za mašinama i šiju, a završavaju goli na gomili dok im odela stoje nabacana na zemlji, na drugoj gomili. I da, ovi ljudi su svojevoljno ovde, ili su barem svojevoljno hteli ovakvo samoropstvo u početku. Ne zato što su ih kosturaši naterali na to, već zato što ih je neko ubedio da im upravo ovo treba.
Kamo lepe sreće (i ovde možete da me citirate) da imamo još modernih umetnika poput Đurđevićeve, a još grafičkih novela u domaćem stripu poput „Oruđa delanja“. Izdavač „Besna kobila“ počesto zna da odabere kvalitetne domaće autore (samo 2020. godine njihov repertoar je, pored „Oruđa“, uključivao „Prokleto Igralište“ Petrikanovića i „More je bilo mirno“ Stupar Trifunovićeve i Vidojevićeve), i tu moram da pohvalim odluku grafičkog urednika Boruta Vilda koji je na zadnjoj korici smestio jednog konjića u ćošku. Ne mogu a da ne pomislim da je ovo bila svesna igrarija od strane uredništva, s obzirom na ime izdavača, a da li je sama Đurđevićeva ovakvo rešenja odabrala za zadnju koricu već ne znam. Po pitanju humora „Oruđa delanja“, ovo bi bio jedini mali odušak. Sve ostalo je nimalo naivna priča o nimalo naivnoj temi koja će od čitalaca zahtevati punu pažnju, čelične živce, i pomalo korisne introspekcije.
