U mračnoj samoći
okačen na zidu,
sam stoji – časovnik stari.
K’o huk vetra kada stane
i on je zaspao jedne noći.
Čudesna svetlost
kroz prozor se sliva,
meni se čini –
i dalje je tama…
U duši začuh toplu melodiju,
to mati naša
deci peva uspavanku.
I sve mi opet u kući zablista,
puno svega,
toplo kao prije.
Stari otac,
na počinak se sprema,
sa kredenca muzika se čuje.
Ja zatreptah,
u žaru i sreći
pogleda prikovanog
u pravcu sata…
U treptaj moj
suza je stala
i sam život beše
jedan tren,
kao i same
KAZALJKE SATA.
