Nikada nisam pričala
a mogla sam.
O zračku svetlosti,
na kosu što je stao.
Ta svetlost,
imala je lice, ruke, oči…
Imala je, svoje ime.
Ja ga, reći ne mogu.
I… Leto je bilo pravo.
Ne predugo.
Taman, na dlan da stane.
Na usnama,
trešnje su rađale.
Brala sam ih…
U dva osmeha su stale.
Nikada nisam pisala
a mogla sam…
Bogata zora, pritisla je dan.
Trešanja nikada više nije cvetala…
Ubio je grad.
Ne rekoh…
Na neka mesta,
ne idem iznova.
Zračak svetlosti u kosi,
nije više važan…
Sećanje je oronulo u trajanju…
Poneo ga jad.
Ljiljana Skelić Vemić: Nikad nisam pričala
