Tišina nema svoje reči.
Nema ni slova.
Ona se ne čuje.
Samo se ćuti, uzdiše, oseća.
Često je samo, titraj u grudima.
Udara u središte,
podiže do modrine neba.
Kao slika krstari,
životom putuje.
Dubinom zapliva…
Snovima srce zagreje.
Dok ljubi oči…
Treptaj oseća.
Duša se željama ne odupire.
Kao studen u smiraj dana,
u tišini telo miruje…
A… Svest…
Svest kroz utrnele vene ,
ćuteći putuje.
Ljiljana Skelić Vemić: Tišina
