fbpx

Mare Melancholiae

Ocean is more ancient than the mountains, and freighted with the memories and the dreams of Time.

  • Hauard Filips Lavkraft

Kada ste zakoračili u odraslo doba? Svako će imati drugačiji odgovor. Ona mlada zumerka, orna da se bori za mnoga ljudska prava i hormonalna željna svog prvog pravog seksualnog iskustva će verovatno reći da se to  desilo na njen osamnaesti rođendan, proslavljen u miru, u okruženju svojih drugarica i drugova, kao i potencijalnom simpatijom. Pokoji autori, poput Marđan Satrapi, će tvrditi da su sa svojih četrnaest postali odrasli jerbo su tada po prvi put zapalili cigaretu. Rečima mog poznanika, momci koji su odvođeni u rat ne svojom voljom tamo devedesetih bi prvih nedelju dana plakali, punili donji veš urinom i zivkali majke i očeve na svakih sat vremena, a već nakon prvog ispaljenog metka i prve smrti u rovu do sebe bi naprasno odrasli preko noći. Rečima drugog poznanika, klinac od 15 godina koji je morao da služi kao davalac krvi tokom jednog teškog sudara je sa istih tih 15 zakoračio u odraslo doba. Uz to, ne mogu a da se ne setim onog malca iz jedne epizode „Kvadrature kruga“ koji je morao da preuzme domaćinstvo jer je njegov ćale imao infarkt i nije smeo da radi teške fizičke poslove poput riljanja, kopanja, skupljanja sena, vrše žita, itd. Taj malac je morao da odraste sa svojih 11 godina.

No, mnogi se ne osećaju odraslim čak i kada daleko prebace ove godine. Naime, odrasla ste osoba kada ste u potpunosti prepušteni samom sebi, kada nema nikog iznad da vas povuče, pogura, pomogne ili posavetuje. A to se najčešće dešava smrću roditelja, makar i samo jednog. Onda se sve niže – nedorečene misli, nevođeni razgovori, neizgovorena izvinjenja, te milion i jedno pitanje o svemu, nedostatak one mudrosti iz jedne prethodne epohe. Bolno je, i ta bol ne bira godine. I dalje pamtim Kragujevac i jednu prodavačicu iz bloka zgrada gde sam stanovao, koja je sa lamentom govorila o jednoj bakici od preko 90’tak godina koja bi vazda govorila „evo, da kupim hleba mojim dečacima“; dečaci su bili već dede sa 60-tak godina, ali eto, njoj su i dalje bili dečaci. Uvek će joj biti dečaci. A i njima će ona, i sa svojih 90-tak godina, biti mama.

Umetnici, naravno, ovakve gubitke doživljavaju na jednom novom nivou. Daleko od toga da je taj nivo bitniji (ili manje bitan) od onog gde su i svi ostali ljudi na ovom svetu, ali jeste drugačiji. Neretko se desi da umetnik traži sintezu tog gubitka sa drugim događajima u svom životu, događajima koji su možda tek tangentalno vezani za isti (ili nimalo). Ta sinteza se pokatkad i nađe, što se i desilo u grafičkoj novelici „More je bilo mirno“.

Foto: Besna kobila

Autorke dotičnog dela su spisateljica Tanja Stupar Trifunović i ilustratorka Tatjana Vidojević. Prva u nizu pomenutih dama je žena od pisane reči koja je pobrala masu nagrada i odličan prijem kod čitalačke publike na Balkanu (rođena je u Zadru, a najveći deo života bitiše u BiH, tačnije u Republici Srpskoj). Možda je i ovaj kosmopolitizam bio potreban da se ovakva priča ispriča, jer pored glavne fabule dobijamo i kontekstualne tragove autorkinih iskustava, bilo u prikazima mora , bilo u opisu samog akta pecanja i…pa, bilo kog drugog segmenta svakodnevnice. Reči Stupar Trifunović su dovoljno kratke i sažete da kažu šta treba da se kaže, a ostavljaju dovoljno prostora da se popune praznine, i.e. ono što se prećuti. A u ovoj priči o rahmetli-očevima i jednom bolnom raskidu bogami mnogo toga se prećutalo.

O radovima Vidojevićeve ne treba mnogo trošiti reči. Imao sam prilike da vidim table bez teksta u Banjaluci 2019-te godine, pre no što je Milostiva Gospođica Corona-Chan zalutala u svaki kutak ove planete. Inače, na licu mesta smo skapirali da delimo nešto, samo nas dvoje. Neću da vam kažem šta, držaću vas u neizvesnosti do kraja teksta. Uglavnom, rekoh da na crtež ne treba mnogo trošiti reči, ali se osećam darežljivo, te se spremite na jedan ogroman trošak. Naime, odabir boja je izvrstan, pogotovo ako uzmemo u obzir da je, poput svih velikih majstora stripa danas (na pamet mi padaju, recimo, Hirohiko Araki i Darvin Kuk) rešila da izvesnim situacijama, atmosferama i emocijama pripiše uvek po jednu jasnu paletu. Scene sa ocem i naratorkom na moru, na primer, gotovo uvek počinju bojom peska u podne, a završavaju se mutnim plavetnilom ili ne preterano prijatnim indigom. Scene na groblju variraju takođe između ovih boja, s većim naglaskom na onaj oker kakvo samo žega i sparno sunce mogu da doprinesu. A o bojama u „razgovorima“ naratorke sa svojim sada bivšim partnerom ne smem ni da pričam.  Stil Vidojevićeve je praznik za oči, a grafička rešenja u pojedinim tablama su, da iskoristim pomalo izlizanu frazu, eksperiment koji je uspeo. A ne mogu, a da ne pomenem još jedno ime koje se provlači kroz „More je bilo mirno“. Kao grafički urednik navodi se izvesni Dejan Šijuk. Znate li ko je taj gospodin? OK, jeste, to je jedan od ljudi iza „Devete dimenzije“ i, poput ove dve autorke, žitelj Srpske (te pomalo čudi što ovaj album nije izdala upravo „Deveta dimenzija“, no to je najmanje bitno), ali nije samo zbog toga markantan. Ovaj gospodin je, zapravo, životni saputnik Vidojevićeve i njena srodna duša. Samim tim, ne mogu ni da zamislim šta joj je prolazilo kroz glavu dok je uranjala svoje kreativne sokove u priču o gubitku i raskidu, a s obzirom da su njih dvoje i dalje…pa, njih dvoje, sve je na kraju izašlo na dobro.

Foto: Besna kobila

No, premda su individualno Stupar Trifunović i Vidojević sposobne autorke same po sebi, njihova sinergija je upravo ono što ovaj album dovodi do vrhunca. U stvari, ide i korak dalje od toga, a demonstriraću gradacijski. Tokom naracije, Stupar Trifunović se upušta u tok misli, onakav kakav je Fokner odavno rabio na mnogo haotičniji način. Njena junakinja luta između nekoliko različitih misli i, ključnije, nekoliko različitih emocija. Ono što fascinira jeste njena svesnost da nije skroz pri sebi, da i pored njene očite patnje i jasnih problema ima i detalja preko kojih ne može preći zbog sopstvenih nedostataka. Tačno je, zaboli nas kada njen partner odbija da je sluša ili da pokaže bar malo empatije za pokojnim joj ocem ili gorućom željom da odu na more, ali je tačno i to da ona prosto ne može da shvati kako je to on ne shvata, niti ima adekvatan način da mu to pokaže, a iskreno ni ne trudi se. Za prekid, kao i za vezu, je potrebno dvoje, i ta maglovitost po pitanju ko je kriv (i šta je, uopšte, to zbog čega je taj neko kriv) je možda najgenijalniji deo ove storije. Ali i pored svega ovoga što sam naklapao, nije ni to razlog zašto je Stupar Trifunović toliko kvalitetna spisateljica. Ne, razlog je to kako rečima uspeva da napravi sintezu svega, i prošlosti i sadašnjosti i budućnosti, kao i nepostojećeg, odnosno izfantaziranog, pa i sanjanog. Autorka uspešno briše granice između dotičnih misli i daje čitaocu čitavu bujicu emocija i informacija, pa ko preživi, nek priča.

Ta ista sinteza se vidi i u crtežu Vidojevićevee. Toliko je scena gde jedan događaj prelazi u drugi dok se nadovezuje na treći, čak i kada ta tri događaja nemaju nikakvo jedinstvo mesta, vremena i radnje. Malo je crtača koji tako lepo mogu da eksperimentišu sa formom (Vanja Onirik Urukalo mi pada na pamet), i moram da naglasim ovo „lepo“ – crteži Vidojevićeve su estetski neverovatni i maltene ne pripadaju u domenu stripa. Nisu revolucionarni, ali su i te kako daleko iznad proseka.

Iskustvo obe autorke je dovelo do treće tačke, koja gradacijski nadilazi njihove solo uratke što u pisanju, što u crtanju. Naime taj njihov spoj, ta njihova sinteza…ne, pogrešan izraz. Nije to sinteza, to je sinestezija, ona najdublja kakvu samo dve duše koje se razumeju mogu da imaju. Štono bi rekao jedan od pisaca blurbova na zadnjoj korici ovog izdanja, ne zna se gde jedna autorka prestaje a druga počinje. Deluje kao da je jedan kreativni um stvorio „More je bilo mirno“, i premda se neretko ne slažem sa ljudima koji pišu predgovore, pogovore i blurbove (a ima ih od sorte, i najčešće se prolupavaju kao otvoreni prozori), ovde moram da skinem kapu koju nemam, pognem se do asfalta koji na ulici ispred mog doma nedostaje i da kažem (tastaturom koja nema glasa) „da, čovek je u pravu; dame, svaka vam čast.“

Mada, možda „svaka čast“ nije prava reč za priču ove težine i snage. Naposletku, pričamo o gubitku oca, gubitku partnera, gubitku sigurnosti i, u jednom ključnom trenutku (tokom prvog pecanja) gubitku dečije nevinosti. Nije prijatno kada vidimo naše davnašnje heroje, poput majki i očeva, u trenucima slabosti ili nekog amoralnog čina. Jeste, otac je super kada peca, vešt je, prehraniće porodicu, skloniće malu naratorku sa sunca i pomilovaće je po glavi. Ali će isti taj otac da propisno ubije upecanu ribu i da njen leš nonšalantno baci u limenu kofu a da se ni ne osvrne na njeno koprcanje unutar tog svog lima. Isti će taj otac ostati samo ljuštura unutar drvenog kovčega dok ga narod, maltene nesvestan svega čega je naratorka svesna, sahranjuje i nastavlja sa svojim životima. Jeste, partner je super kada vam je dobro, ali šta biva kada dođe trenutak kada ne želi ni da vas dodirne? Nema goreg osećaja od tog kada devojka odbije momku poljubac po prvi put nakon toliko decenija, kada muškarac kaže ženi da odlazi i da ne ide, iako se njoj činilo (bukvalno do par sekundi pre te izjave) da je sve kako treba. Nije prijatno, i ma koliko more bilo mirno, taj mir može svašta da krije. Bilo bujicu koja preti da pokulja, bilo telo osobe koja nije više sa nama, gde se njen muk savršeno stopio sa mirnim plavetnilom.

No, da ne završimo depresivnim iskazom, dugujem vam pojašnjenje šta Vidojevićeva i ja delimo a da je samo naše. Parafraziraću nju – oboje karakteristično šuškamo kada pričamo.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.