fbpx
spot_img

Milan Petrović: Nisam za uvođenje dodatnih predmeta, već za ulaganje u nastavnike

Milan Petrović je nastavnik srpskog jezika u Gimnaziji “Svetozar Marković” u Nišu i jedan od najboljih edukatora u Srbiji u 2020. godini. Ovo priznanje dodelilo mu je udruženje “Živojin Mišić” koje već sedam godina bira najbolje srpske nastavnike.


Milan veruje da fokus nastavnika ne treba da bude (samo) na tome da pruži znanje, već na tome da u učeniku razvije potrebu za stalnim učenjem i usavršavanjem, samosvest i empatiju.

Autor je mobilne igre Vučilo – Dolina magičnih reči, besplatnog edukativnog softvera za učenje i uvežbavanje pravopisa srpskog jezika.

Koautor je Priručnika za projektnu nastavu i nastavu na daljinu kao i video podkasta Znanje da ne baguje za podršku inovativnim nastavnicima.

Veruje u to da je znanje i obrazovanje zajedničko dobro koje mora biti jednako dostupno svima, a za Zelenu učionicu govori o nedostacima srpskog obrazovnog sistema i o tome šta se može učiniti da on bude bolji za sve učesnike u obrazovnom procesu.

Šta je to vas posebno izdvojilo i na koji deo svog profesionalnog puta ste posebno ponosni?

Ja lično ne bih voleo da me priznanje „izdvoji“. U jednom podkastu koji je organizovala Mensa Srbije odgovorio sam, možda malo grubljim tonom, da ne smatram da smo mi, koji radimo neke projekte koji uključuju i zajednicu širu od škole, obavezno „posebni“. Ima divnih koleginica i kolega koje rade fantastične stvari svakog dana u svojim učionicama. Na mnoge od njih ja se svakodnevno ugledam i uzimam ih i delim kao inspiraciju. U društvu koje tako malo pažnje (i sredstava) ulaže u obrazovanje na bilo kom nivou, ipak, ovakva nagrada prija i čovek je mora primiti puna srca, ali svestan da je prima u ime svih kolega koji, možda samo ove godine, nisu bili u žiži pažnje javnosti. Voleo bih da svaki laureat, od prve generacije do nas koji smo evo došli do 89. iskoristimo tih pet minuta „slave“ da skrenemo pažnju na neke važne promene u obrazovanju za koje se svi moramo založiti. U tom duhu, meni nagrada udruženja „Živojin Mišić“ zaista mnogo znači.

Od svih projekata na kojima sam sa divnim timom mladih ljudi, učenika i članova organizacije „Nauči me“ radio, izdvojio bih film i inicijativu Heroji uče drugačije, koja je skrenula pažnju na probleme sa kojima se suočavaju deca sa disleksijom, zatim prostor za zajedničko inovativno učenje Unbox hab koji je početkom krize Kovida prešao u onlajn prostor i najzad emisija Znanje da ne baguje koju smo osmislili i sprovodili kako bismo pomogli koleginicama i kolegama da se snađu i organizuju od samog početka onlajn nastave.

Koji su najveći problemi srpskog obrazovanja?

Ako bi mene pitali da kao nekakav lekar utvrdim dijagnozu, ja bih tražio uzrok, a ne zbirao posledice jer njih ima nebrojeno. Nemamo validan i funkcionalan sistem napredovanja radnika u obrazovanju, samim tim nemamo motivacioni element za profesionalni razvoj, pa se sve svodi na unutrašnju volju i posvećenost pojedinca.

Znamo šta je inkluzija, ali ne umemo da je do kraja sprovedemo, isto tako odskora podrazumevamo digitalizaciju, iako niko ne zna šta (sve) ona mora da znači za nastavnika, roditelja i učenika. Uz to zahvaljujemo Bogu za koronu jer je pogurala tu temu, umesto da smo pre deset godina poslušali informatičare koji su na tome ozbiljno radili! Nemamo složan odgovor da li uložiti u to da se sredi toalet ili kupi računar, da li je obrazovanje besplatno i ako nije, koliko treba da koštaju udžbenici. Ne shvatamo da je „učenik udario profesora“ i „profesor udario učenika“ zapravo deo istog problema nivoa nasilja u društvu; jedne godine se homofobično gadimo udžbenika o seksualnom obrazovanju, samo da bismo naknadno potpisivali peticije da se isto uvede. Znamo da i u obrazovanju i u vaspitanju učestvuju i dete i roditelj i nastavnik, ali nemamo pojma o tome gde čija uloga prestaje, a čija počinje.

Šta je uzrok tome?

Mnogi će reći reforma kojoj niko ne pamti početak, a ne očekuje da će doživeti kraj. Ja znam da je reforma neophodna, da promena nije laka, ali mi zapravo imamo polovične promene koje se najčešće donose samo na nivou obrazovnih politika, bez ikakvog predviđanja koliko će koštati njihovo održavanje (i kontrola!) u praksi. Šta je lek? Celo obrazovanje mora se shvatiti kao zajedničko javno dobro. Sve ono što spada pod delokrug Ministarstva prosvete, od najmanje predškolske grupe do svih instituta i zavoda mora da se izdvoji i da mora mu se dati nacionalni značaj i stabilan, zaslužen udeo u budžetu. Moramo zabraniti floskulu da je naše obrazovanje besplatno, jer ništa na ovom svetu nikada nije bilo besplatno i zameniti je istinom: da obrazovanje plaćamo iz budžeta, da na njega sva deca Srbije imaju jednako pravo po zakonu i da za taj novac moramo imati kvalitetno obrazovanje na svim nivoima.

Kako se posao nastavnika promenio u eri digitalizacije? Šta je poseban izazov za nastavnike?

Nije digitalizacija teška, to su i najstarije generacije nastavnika koji još uvek rade dokazali u prethodnim mesecima. U 21. veku izazov će biti na nivou interdisciplinarnosti, ne u oštrim granicama između predmeta. Biće teško naći, proveriti, upotrebiti informaciju, ne naučiti je napamet. Izazov koji čeka sve nas, globalno, svodi se na prastaro „Ko smo?“ u najhumanijem smislu te reči. Trkamo se sa mašinama koje misle brže od nas, obrađuju informacije brže od nas, mogu da prate i predviđaju naše odluke bolje od nas. Šta nam daje prednost nad njima? Kreativnost, humanost, (sa)osećanja, mašta i jednom rečju ljudskost. Kako se to razvija? Sigurno ne ocenama koje ograničavaju naš pristup obrazovanju i izbor u tom pogledu. Sigurno ne masovnim testiranjima koja nas ujednačavaju umesto da prepoznaju različitosti. Sigurno ne opravdanja tipa „ne može bolje“. Može i mora!

Zemlja veličine naše Srbije ne sme sebi da dozvoli da propusti da otkrije jedno talentovano dete! Ne sme da zapostavi jedno dete zato što se „ne uklapa“ ili zato što je zakazalo na nekom testu. Nastavnik treba da postane najveći društveni dobrotvor, vodič na putu saznanja i neko ko uživa nesebičnu podršku i poverenje cele zajednice.

Šta je novo važno, od pomenutih „novih pismenosti“?

Meni je posebno interesantna medijska i informacijska pismenost jer smatram da ona gađa izazove 21. veka. Kako pronaći potrebnu informaciju u moru onih koje su lako dostupne? Kako proveriti istinitost? Kako razlučiti poruku od njene namere? Kako se zaštiti od propagande, lažnih vesti? Kako svoj stav zauzeti i braniti relevantnim podacima? Kako učestvovati u javnom dijalogu? Sve ovo mora biti interesantno svakom nastavniku jezika, ali i svakom humanisti koji razume moderno doba.

S druge strane, tu je i finansijska pismenost, tu je emocionalna pismenost, razvoj kreativnosti, komunikacijskih, liderskih, timskih kapaciteta svakog pojedinca. Ja trenutno posvećeno radim na jednom priručniku kome smo dali radni naslov: Podučavanje i učenje u 21. veku. Tu razmatramo proces obrazovanja i uloge roditelja, nastavnika, celog društva, jako široko. Bavimo se interdisciplinarnim pristupom, projektnom nastavom, kombinovanjem mogućnosti digitalnih alata, novih metodika i moderne didaktike, sve iz perspektive medijske i informacijske pismenosti. Nadam se da će na proleće taj priručnik biti objavljen, a sigurno će biti dostupan i besplatan na srpskom, kao što je i priručnik koji smo uradili sa NALED-om. Ogradiću se samo još jednom rečenicom: ja nisam za uvođenje novih dodatnih predmeta, nego za ulaganje u nastavnike, u njihovo osnaživanje i povezivanje kako bi se ove nove teme što više obrađivale u okvirima postojećih kurikuluma. Ja sam za inovativan pristup nastavi, radije nego za više obaveza za učenika – za funkcionalna znanja, radije nego za navodno više znanja.

Šta je sa osnovnom pismenošću? Da li su deca danas „pismena“?

Ja sam nastavnik srpskog, ali jako cenim matematiku. Ako je pismeni zadatak glavno sredstvo učenja i provere veštine pisanja kod učenika, i uzmimo da sastave počinjemo ozbiljno da pišemo od 5. razreda i imamo četiri zadatka svake godine. Neka učenik ne propusti ni jedan i neka napiše po cele dve strane za svaki, to će biti: 4 godine osnovne i 4 srednje, ukupno 8, po 4 pismena zadatka od po 2 strane. 8x4x2 je ukupno 64 strane ili oko 30 kucanih.

Ako su teme samo poetske, kao što najčešće jesu, deca koja su „vukla“ trojku tim su bičem naučila da ne umeju da pišu, dok su ona „nadarena“ sa stalnom peticom ubeđena da su pismena. Onda ti u životu zatraže biografiju, članak ili motivaciono pismo, ti kreneš „jesen u mom sokaku“ i jako brzo shvatiš razliku između pismenosti i funkcionalnog znanja. Ja na pismenim zadacima dam Pravopis u ruke i kažem: gledaj, traži, ne znam ni ja sve, tome priručnik i služi, da stalno učiš i da se proveravaš. Kažem im „misli o tome da li te i kako čitalac razume, a ne samo kako to tebi zvuči i da li ja kao profesor volim više opisnih prideva“. I nekako se snađemo do kraja četvrte godine, ako pristanu, i ako budu uporni.

Kako vratiti autoritet nastavnicima? Kako se to postiže?

Danas očekujemo od nastavnika da nam i vaspita i podučava decu. Da ih pazi, čuva i voli, ali da bude strog i da iz njih izvuče maksimum. Da im ne povredi osećanja i da ih ojača gradeći karakter. Da ih nauči da čitaju, da vole, da osećaju, da žele i čeznu za istinskom lepotom i znanjem. Da ih motiviše da se stalno usavršavaju i uče celog života. Voleli bismo da ih nauče i medijskoj pismenosti, i matematici, ako treba (neki odskora bi voleli) i seksualnom obrazovanju (pojma nemam kako!). Ne zanima nas što moraju po zakonu, po posebnom kolektivnom ugovoru, prema planu i programu, u 45 minuta, samo u školi, i svakome po meri, uz sva nastavnička veća i papirologiju.

Ti nastavnici zaista izgledaju kao neka čudna, natprirodna bića!

Međutim i oni plaćaju račune, kupuju svoju hranu, dižu i vraćaju kredite, voze neka kola ako ih imaju i nekad im je dosta svega kao i običnim ljudima koji rade u nekoj banci. I oni imaju decu, zamislite, iako ih retko ko pita kako se s njima druže kad se sami sa sobom ispričaju jer su pregledali stotinu pismenih vežbi za dva dana! Kad pitate kako vratiti autoritet, zapitajte se zašto su ga izgubili. Kada pitate kako to postići, nađite nekog novog, mladog nastavnika i pitajte ga radi li „za stalno“ ili je već godinama „na zameni“. Zapitajte se da li biste svoje dete posavetovali da prati svoje sne i postane vaspitač/ica, učitelj/ica, nastavnik/ica, profesor/ka i da svoje znanje, srce i glavu, svoj život da za to da brine o obrazovanju i vaspitanju druge dece.

Šta treba da uradimo kako biste to svojoj deci poželeli, brzo će vam se “samo kasti”.

Izvor: zelenaucionica.com

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.