Iluzija dana počinje s tvojim likom,
uzimaš svaku sekundu
mojih misli,
osećam pripadnost tebi,
i želji do bola jakoj.
Daleka skrivena misao
tvog lika me prati,
želim ali ne mogu odustati
od polovine mog sveta,
u kome je srce
pronašlo svoje mesto.
Ni ćutanje razmaknute tišine
koja donosi strepnju
ne odvlači pogled
moje senke
polovine duše u meni.
Odlutaš negde
u svoje prostranstvo
čudne najezde
nepouzdanih tajni
tajanstva zagrljaja
u tebi namnoženih,
usputnih poljubaca
koji ti na usni spavaju.
Da li te nagriza savest greha,
ili je navika uzela maha,
pa te baš briga
što bubnji misao
u mom srcu
koje te pita,
„Šta čuvaš za mene,
kada te rebus sudbine
trenutka spotakne
s puta, i na dlanove spusti
liniju srca…a ti ispružiš dlan
za zagrljaj moje ljubavi?“
„Šta kaže tvoja savest, ako je imaš“?
