fbpx
spot_img

Milan Pajević: Kolumna SITNI SAT

Jurimo sitni sat. Ne znam šta da kažem.
Ako ste rešili da ove večeri ne budete srećni (happy), možete da pogledate ovu pričicu napisanu pre neku godinu, a danas mi se pojavila u vidokrugu.
GINGER ALE
-Hajde da popijemo nešto, predložio je odmah čim joj je čuo glas.
-Šta predlažeš, odgovorila je, a boja tog glasa mu je obećavajuće zvučala.
-Kafa se podrazumeva, možda ipak čašu dobrog vina. Suvo, polusuvo?
– Ne, koliko puta moram da ti ponavljam, nikakav alkohol ne dolazi u obzir, kafa ili kapućino može.
-Možda neki ceđeni sok, ako bude prohladno, a biće, možda kuvano vino…
– Ne, ne, kuvano vino svakako ne, ništa što nije prošlo termičku obradu takođe, popićemo obećanu kafu tamo gde mogu da zapalim i cigaretu.
– Ne znam da li imaju Džindžer ejl (Ginger Ale). Odavno ga nisam video. Znam da ga ima u nekim vinarijama.
– Ne sećam se da li ima, ali ako ima alkohola, svakako ne.
– Skoro sam siguran da nema alkohola, čist djumbir. I zašto misliš da insistiram na alkoholu? Prosto u dobrom društvu, a ti to jesi, želim da popijem čašu dobrog pića, a čaša vina samo čuva zdravlje. Crno vino ima više od 75 posto minerala koji se nalaze u čovečijoj krvi. Ne koristi crkva slučajno vino prilikom njihovih činodejstvovanja, od krštenja do parastosa, i ne zovu ga slučajno “Isusovom krvlju” .
-Daleko ti ode, sa tim svojim vinom, a ja sad moram da prekinem, moja pauza je gotova a tebi je lako, možeš da pauziraš kad i koliko hoceš…
-Nije baš tako, taman je hteo da kaže nešto u svoju odbranu jer je ovu opasku osetio kao packu, ali nije mu dozvolila da odgovori.
-Javiću ti se, za tu kafu. A sad stvarno moram da prekinem…
Neki vetar je zaljuljao krošnju velikog kestena čija se grana očešala o veliki prozor iza njegovih leđa. Još uvek je bio pod utiskom ovog kratkog razgovora. Razmišljao je o njoj, svojoj novoj poznanici koju je slučajno upoznao na forumu u “Sava centru” još pre nekoliko meseci. Desilo se da je na kafe pauzi za stolom – stalkom na kom je bilo mesta, stajala visoka poslovna žena prave kestenjaste kose i čudnih očiju koje su ga zainteresovale tek kada se oprašatao.
-Da, slobodno je, odgovorila je na njegovo pitanje i diskretno pomerila svoju torbu, fascikle i neku knjigu da bi njemu i njegovoj kafi napravila mesto.
-Hvala, ljubazni ste. Šteta što nema pepeljara, mogli ste uz kafu i da popušite tu Vašu cigaretu.
Diskretno je vratila cigaretu koju je držala u ruci u kutiju.
-Nije važno, preživeću. Možda izađem na časak i na svež vazduh.
Pogledao ju je pažljivo. Poslovni kostim skoro strogih linija, lepe negovane ruke sa dugim prstima, diskretno nalakirani nokti. Vrtela je plastičnu čašicu sa instant napitkom koji ga je podsetio na veoma sličan koji dele u avionima u ekonom klasi i nazivaju kafom…
-A da odemo na pravu kafu u kafe iza ćoška? Koliko se sećam, tamo može da se zapali i cigareta.
Pogledala ga je prvi put u oči, nekako odlučno, upitno, možda pomalo iznenađeno.
-Hvala, ali ne. Uskoro ću morati da se vratim unutra.
Pokušao je da pročita naziv firme i njeno ime u plastičnom džepu koji je na traci sa imenom organizatora simpozijuma bio okačen oko njenog vrata. Odjednom je shvatio da ne može da je pusti da ode tek tako:
-Ja sam Marko, evo Vam moja vizit karta, voleo bih da jedanput popijemo pravu kafu i popričamo…
-A o čemu biste želeli da pričate? Opet ga je pogledala u oči i izvukla iz torbe svoju biznis karticu. Pružajući mu je, nastavila je: Ne znam koje su Vam sfere interesovanja i zašto mislite da bih ja bila interesantan sagovornik?
– Uzimajući u obzir šta čitate, i ovo što vidim gde radite i na kojoj ste poziciji, mislim, skoro sam ubeđen da ima mnogo interesantnih tema o kojima bismo mogli da razgovaramo.
-Recimo kojim? opet je podigla glavu da bi ga pogledala u oči. Iako se trudio da odredi boju njenih dubokih ali ne više tako hladnih očiju, nije mu uspevalo. Prvi put je poželeo da pruži ruku i skloni pramen kose na njenoj lepoj glavi, koji je pretio da sklizne preko desne obrve i pokrije jedno od ta dva oka koja su počela da ga na neki čudan način intrigiraju i privlače.
-Gledajući koju ste knjigu poneli da prekratite vreme ako Vam se ovaj simpozijum učini dosadnim, i da ste njoj dali prednost u odnosu na sav materijal koji ste dobili, novine i nedeljnik koji ste kupili jutros dolazeći ovamo, na neke poslovne poruke, možda neku privatnu …
-I šta hoćete time da kažete? Prekinula ga je i počela da skuplja fasciklu sa materijalom, knjigu sa zelenim koricama i velikim naslovom „General je bio u pravu“. Onda je otvorila torbu i stavila sve to pored dnevnih novina i nedeljnika koje je i on kupovao i za koje bi se moglo reći da vode objektivnu, uređivačku politiku …
-Pokušavam sve vreme da Vam dam neki kompliment, a Vi ne želite da mi to dopustite …
– Svejedno, drago mi je da smo se upoznali, pružila mu je ruku, ali stvarno moram da idem. Unutra me već čekaju.
Poželeo je da joj zadrži ruku u svojoj par trenutaka duže nego što je ona to dozvolila. Samo je klimnuo glavom i posmatrao kako odlazi sigurnim korakom uverene žene koja zna šta hoće a šta ne i bilo mu je jasno da insistiranje na daljem razgovoru nema nikakvog smisla, i da je nastavio na tome da pokuša da je zadrži, bio je siguran da bi predstavio sebe u onakvoj slici u kojoj ne bi voleo da se prepozna. Nije se vratio u salu. Video je ljude sa kojima je želeo da se sretne, i požurio je u svoju kancelariju. Na ulazu je predao vizit karte skupljene tog dana na simpozijumu, a za onu dobijenu na kafe pauzi je sekretarici napomenuo:
-Izlistajte mi sve o ovoj kompaniji, posebno o beogradskom ofisu i izguglajte mi sve što nađete o ovom imenu, proverite Linkedin, Twiter i taj vaš spomenar od Fejsbuka i donesite mi sve za pola sata.
Pogledao je poštu, poruke, i materijale koji su od jutrea stajali uredno na njegovom stolu, onda ustao i sa police sa knjigama izvukao onu za koju mu se sa dosta velikom sigurnošću učinilo da ju je video u rukama nesuđene pijanistice ili košarkašice, u najmanju ruku odbojkašice, misleći na njenu figuru i gipki, skoro sportski hod imenjakinje Ivane Španović kojim se udaljila od stalka za kafu ulazeći u gomilu koja se probijala ka vratima za ulazak u salu …
Nekoliko meseci kasnije, grana kestena je i dalje strugala o veliki prozor iza njegovih leđa, što mu ovoga puta nije smetalo. Razmišljao je o svemu što se dogodilo u međuvremenu i ponovo je seo za kompjuter da pogleda prvi mail koji joj je poslao na adresu sa biznis karte, istog dana po povratku sa simpozijuma.
– Poštovana Ivana , pogledajte molim Vas ovaj citat na 41-voj strani knjige koju sam video danas kod Vas: „General Šarl De Gol je, pored toga što je bio strastveni zagovornik evropskih integracija , bio i zakleti neprijatelj ulaska Velike Britanije u EU. Francuska je dva puta uložila veto na zahtev Velike Britanije da postane članica tadašnje EEZ – 1963. i 1967. godine. Članstvo Velike Britanije u EU je video kao opasnost nazvavši Gordog Albiona „trojanskim konjem“ SAD, ali je takođe naveo jake političko ekonomske razloge za svoje protivljenje. Tvrdio je još tada da je priroda britanske ekonomije nekompatibilna sa idejom jedinstvenog evropskog tržišta „…* (Evropa od Atlantika do Urala, kako su često citirali Generala, meni dva draga čoveka Milovan- Ćića Stojić i Danilo Bjeličić- Bjelica…),
Prepiska koja je usledila verovatno može da popuni roman od najmanje dvesta ako ne i više stranica. Juče je gledao sms prepisku sa Ivanom i bio prilično iznenađen da se zaustavila na broju 21005 … Bili su to metri i metri, desetine, stotine metara poruka sa obe strane… Videli su se još jednom od onog susreta u holu Sava Centra, sasvim slučajno u jednom kafeu na Obilićevom vencu tačno preko puta garaže u kojoj je parkirao svoja kola. Bila je sa nekom koleginicom u živoj diskusiji i dok je razmišljao da li da joj priđe, ona kao da je osetila njegovo prisustvo, prvo podigla glavu, ustala i veoma srdačno se pozdravila , pozivajući ga da sedne sa njima… Sedeo je mirno, prethodno moleći da ne prekidaju svoj razgovor. U jednom momentu, dok se prijateljica za trenutak udaljila, zamolila ga je za njegov broj telefona, dajući mu pri tom svoj.
-Negde sam zaturila Vašu vizit kartu, i nikada nisam odgovorila na Vaš mejl, prosto nisam znala šta i kako, a i ne želim da se preko firminog servera kreće moja privatna prepiska. Poslaću Vam sms sa privatnom mejl adresom. Zaintrigirali ste me Vašom porukom, sve sam očekivala samo ne tako nešto.
-A šta ste to očekivali, pogledao ju je direktno u one oči o kojima je tako često razmišljao. Ne poznajem Vas dovoljno da bih pisao ono o čemu bih možda i želeo …
-Šta biste želeli da mi pišete? Povila je nekako ramena prema njemu i počela da vrti cigaretu u svojim lepim rukama sa dugim prstima pijanistkinje ili odbojkašice .
-Pa, pitao bih Vas da li svirate klavir i koju muziku volite. Kakve knjige čitate i da li je u prvih pet stručnih, političko istorijskih „Uspon i pad velikih sila“ Pola Kenedija? Koga više cenite od domaćih pisaca, Andrića, Pavića ili Selimovića? Ko Vam je od mlade generacije pisaca najbliži? Kojih deset najboljih filmova imate na svom spsiku? Koja pozorišna predstava u poslednje dve godine, koji koncert ?
-Zašto u poslednje dve a ne tri, ili pet? Prekinula ga je vragolasto i dodala, jesam li ja to na kvizu, ili ?
-Ma ne, prosto želim da Vas upoznam pre nego što …
-Šta šta šta , recite mi brzo, pre nego što šta? Nasmejala se i učinilo mu se da joj je zaigrala diskretna bora na čelu i prvi put je primetio mali mladež ispod levog oka …
Prijateljica se vratila i sela.
– Jel ja to prekidam nešto? Upitala je svesna da su se oboje zaćutali.
-Ma ne, rekli su skoro jednoglasno i svi su se nasmejali. Onda se izvinio, ustao i otišao razmišljajući šta bi joj rekao, da je imao vremena da joj odgovori. Ušao je u prvi kafe iza ugla, seo u ćošak, ukucao njen broj telefona i otvorio prozorče sa porukama.
-Na Vaše pitanje šta bi bilo „pre nego što mi odgovorite na pitanja koja sam hteo da postavim“ a rekao sam Vam ih, mislim da bih Vam, ako me odgovori zadovoljavaju i ako procenim da ste ona za koju pretpostavljam da jeste, napisao: kako bih voleo da uđete u moj studio, da Vam pridržim kaput i podignem kosu sa Vašeg dugog belog vrata, da ga poljubim, da Vas nezno zaglim i da mirišem Vašu kosu, da Vas polako okrenem ka sebi i poljubim, dugo i duboko, da Vam gricnem donju usnu do male boli, da Vas gledam u oči, da Vam skinem blejzer, da Vam otkopčam prva dva dugmeta na košulji i da zavučem ruke dodirujući i gladeći kožu na leđima, da Vam otkopčam brus i pustim da grudi počnu da se dižu i spuštaju, da raskopčam kaiš i otkopčam dugme na pantalonama … i onda stanem. Moram da Vas pitam : – Hoćete li prvo kafu sa penom … -A ja da sedim ovako raskopčana, bio bi Vaš logičan odgovor. -Ne, naravno, skinuću Vam i pantalone, ostaviću Vas u košulji i gaćicama. -A šta ćemo sa čarapama, opet logično pitanje. -Pa prvo ćemo da skinemo cipele, da bismo mogli pantalone i čarape, i ako nemate ništa protiv, onda ću to i da uradim … -A ovo do sada ste kao pitali, najlogičnije što se moglo čuti od Vas u tom trenutku. Onda Vas podignem u naručje i odnesem na krevet. Prag ste već bili prešli, doduše obučeni, a kafu ćemo popiti u kafeu. -Pre ili posle, možda biste hteli da pitate. -I PRE I POSLE, bice moj odgovor .Onda će neka muzika da se pojavi , kao u većini starih, romantičnih filmova …
Onda je stao i hteo da pročita šta je napisao. Ali je samo zažmurio i pritisnuo dugme – šalji. Prošlo je pet, deset, petnaest minuta. Taman je pomislio da je napravio grešku, začulo se bip bip i zasvetlelo se prozorče sa odgovorima. Otvorio je, sa nekom zebnjom šta će tamo zateći :
-Gde ste? Mislim da ću popiti tu kafu sa Vama.
Nasmešio se i srce je počelo ubrzano da mu lupa. Da je mogao da se tada pogleda u ogledalo, video bi svoju matursku fotografiju.
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “PITAO BIH” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku, epistolarni roman "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" (Prometej 2018, 2019), a početkom 2020. izašla je knjiga "ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče" (Prometej). Knjiga "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" je početkom 2021. izašla na engleskom jeziku "THE MOUNTAIN THAT LOVED ME boston and other stories" u prevodu SlaviceTomaš. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.