fbpx
spot_img

Milan Pajević: Kolumna SITNI SAT

Ovih dana samo mi se nešto o kjigama vrti u glavi.
A kako drugo, kad od stvarnosti i ovoga što daju na svim kanalima naših tv ekrana, što reko’ Radovn III, čovek samo da poludi…

Nego da vam ispričam istinitu priču potaknut postom o našem dilberu koji se zaigrao sa Kineskinjom pa muku muči… na stranici Danijele Nenadić.
Negde 1990. ja bio direktor projekta izgradnje fabrike u Šebekinu, malom mestu na jugu Rusije, ograda bila administrativna granica sa Ukrajinom… Imali su neki biohemijski zavod koji je noću ispuštao strašno gadne gasove od kojih se nije moglo „dihat“ što rekli Bosanci (njh je bilo u piku gradnje oko 500, pored još nekih 250 drugih naših dilbera) …
Elem, ja na službenom putu, leto, posle radnog vremena vodi me u stan šef gradilišta moj stariji kolefa Franjo Angebrant (na slici levo, školski drug mog oca iz učiteljske škole u Užicu)… Ispred ulaza sedi jedna bakica na klupi, ja nazovem dobar dan, ona me pogleda, kako joj se niko ne javlja a kamo li pozdravlja, a tu još neki stranac… I ona meni rukom da priđem.
– Molody čelovek a vi kto…
-Kakoy to načaljnik…
-Boljšoj?
-Ma tak…
I ona meni rukom da priđem bliže…
-Molim vas, a to što noću tako smrdi, to od vašeg jugoslovenskog zavoda?
-Da vi što! Ne može tako da bude, on se tek gradi, ništa tamo ne radi, pa ne može ni da pahnet… Ona razograči oči, i meni rukom da priđem još bliže…
-Recite vi meni, a u vas jugoslavov pravda spid (sida).
Ja se prekrstim levom i desnom rukom…
-Ma nemojte molim vas, svi su zdravi i pravi!
-A nama su rekli da su kod vas svi bolesni od side…
I pričam ja to Franji Angenbrantu, a on meni
– E moj Milanče, to oni ne mogu da zabrane svojim devojkama, ženama …u krugu od 50 kilometara sve hrle ovamo, njihovi muškarci su non stop pijani. Pa oni smislili – oćeš da ideš kod jugoslovena, samo idi – oni svi imaju sidu!
Sida je tad bila strašni sud, a ruku na srce, bilo ju je…Ali ne među našima… Eto…
Istine radi, nekoliko desetina devojaka su momci doveli sa sobom, izrađalo se dosta dece, a pamtim i petoricu koji su ostali i oženili se tamo. Bilo je i ljubavi, svakako.
„- Ты любила что я знаю
Тарас Бульбу, Онегина
А я их тебе рассказывал,
Моя Ана Каренина… „
Fotografija: U kancelariji direktora gradnje, Franja Angenbrant, mene prepoznajete nadam se i desno A.A.Šljajev direktor direkcije investitora, Šebekino (Belgorodska oblast) 1990.
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “PITAO BIH” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku, epistolarni roman "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" (Prometej 2018, 2019), a početkom 2020. izašla je knjiga "ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče" (Prometej). Knjiga "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" je početkom 2021. izašla na engleskom jeziku "THE MOUNTAIN THAT LOVED ME boston and other stories" u prevodu SlaviceTomaš. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.