Tog dana je duvao jak vetar i nije bilo baš za šetanje kejom. Ali je košava , koja je u naletima povijala drveće i ljuljala splavove , mogla da bude opravdanje za raščupanu kosu.
To joj je i rekao kad ga je začuđeno pogledala i skoro prekornim glasom upitala:
-Šta, nisi poneo četku za kosu ?
Okrenuo se ka prozoru stana na vrhu zgrade u sobi sa izvanrednim pogledom na reku i pogledao nabujalu Savu, koja je ,bar mu je tako izgledalo, rasla iz sata u sat i valjala gomile granja i ogromna debla koje je pokupila uzvodno sa napuštenih obala… Gledao je kako rekom sred tih gomila svega i svačega , plovi ogroman šleper sa natovarenim kupama peska i pitao se , gde će i čemu taj pesak kad ga i uzvodno i nizvodno verovatno ima u izobilju ….
– Ne slušaš šta Ti pričam …
-Pa upravo sam Ti rekao…
-Šta to, koliko vidim, zagledan si negde i ko zna o čemu misliš …
-Upravo sam rekao, da, ako te iko pita što si raščupana , odgovoriš da Ti je to uradio vetar…
-Koji vetar, šta je Tebi?
-Košava je zovu , ta vetrina, jer je vetar muškog roda, a ovo je neka oluja obojena žutim peskom iz Sahare…
-Nemoj da se praviš lud, nego dođi da te poljubim tako pametnog …
Onda se okrenuo i video kako sjaje njene oči . Kao dva mala Sunca iz kojih isijavaju radost i zadovoljstvo. Raširila je ruke i zagrlila ga. On ju je privukao sebi i naslonio njenu glavu na svoje rame.
I počeo je polako, da tu dugu, baršunastu kosu, dovodi u red. Onda se nekako i Sunce pojavilo i površina reke je počela da svetluca na talasima koji su zablistali jakim srebrno beličastim sjajem, kao da su hiljade riba izvrnule svoje svetlucave krljušti.
Osećao je kako kuca njeno srce i kako se ispravlja bora na njenom licu.
*Iz knjige u najavi koja nosi ovaj, za sada radni naslov
Fotografija: nepoznati autor
