Imenovanje različitih doba u stripu je teško, pretežno zato što nije baš jasno kada se neke promene dese. Mnogo je tu faktora za uzeti u obzir, kao i naposletku u svakoj dobnoj podeli istorijskih epoha. Među tim faktorima spadaju:
- Ekonomska i politička situacija jedne zemlje
- Trendovi u umetnosti u zemlji, regionu, kontinentu, i svetu uopšte
- Paralelno pomeranje tendencija (sa sve zakašnjenjima i poranjenostima)
- Lični afiniteti autora
- Nivo umešanosti urednika i inih benefaktora publikacija
- Naučne i tehnološke inovacije.
Zato je, recimo, teško odrediti kada se tačno završava Zlatno doba srpskog i jugoslovenskog stripa, s obzirom da je on imao ipak neki klimavi kontinuitet za vreme Drugog svetskog rata (period koji se obično uzima kao prekid dotičnog doba), a pride nije sigurno gde se drugo i treće doba razlikuju, jer se nekako spajaju jedno u drugo i nema jasne distinkcije koja predstavlja prelazak iz, recimo, strip afiniteta ranih šezdesetih (pretežno narodnooslobodilačla propaganda) i strip afiniteta samog kraja osamdesetih (mnogo veća sloboda i eksperimentisanje sa formom i sadržinom).
Pritom je poteškoća mnogo više kada imate bezmalo dve decenije potpunog lutanja, što su predstavljale kod nas devedesete i dvehiljadite. Od početka raspada Jugoslavije pa sve do, recimo, isteka prvog mandata predsedništva Baraka Obame (hehehe) strip na Balkanu (sa težištem u Srbiji i Hrvatskoj, kao objektivno dva najveća postjugoslovenska tržišta) nije imao ni po kom osnovu jasan pravac kretanja. U prevodu, izdavalo se sve i svašta, pa ako uspe, uspe. Nije džabe gro radova moje rubrike „A tako smo lepo počeli…“ upravo iz ovog perioda. Hajdemo da nabrojimo samo ono što je iz ovih par decenija tada započeto i ugašeno (u ne baš hronološkom redu): „Finesa“, „Strip Mania“, „Arsenal“, „Vilajet“, „Eko strip“, „Placebo“, „Tron“, „COMICS“ – ovo su sve samo revije – te „Luxorovi“ superherojski stripovi, „Black & Angela“, „Stormy & Iceberg“, „Cruciform: Defiance“, „Crne duše“… Hajde, ako izuzmemo „Kalokagarti“ koji je skoro reprintovan (biće i o tome reči nešto kasnije, ali baš kasnije) i „Balon“ koji je nastavio da izlazi, retko šta od navedenog se nanovo aktiviralo. A to je mahom zato što se nije imala jasna koncepcija. Odakle krenuti? Da li pokrenuti nove serijale na kioscima poput „Faktora 4“ i „Divlje magije“, ili „Heroja dugonoćja“ (pogađate, nijedno od navedenih izdanja nije preživelo)? Da li rebrandirati nešto skorije radove u nove (strip s naslovom „Sloveni“ rebrandiran u novonaslovljen „Strip Serbi“ u rasponu od recimo desetak godina)? Da li probati sa strip revijama kao što je „Aždaha“, ili specijalizovanim časopisima gde bi se strip promovisao kao umetnost, kao što je bio „Think Tank“?
Čovek bi rekao „ništa od toga, sve to je propalo“ i to ne bez gorčine – naposletku, upravo se to i desilo. Međutim, nešto je i opstalo. Od revija, godišnjaci se i dalje drže na Balkanu, te i dalje imamo „Strip Pressing“, „Eon“, „Stripolis“, „Parabellum“, „Strip Reviju“, „9evetku“, „Strip Kreator“, (uslovno rečeno) „Kišu“, itd. Specijalizovani časopisi za književnost takođe počesto pišu o stripu, kao što su „Polja“, „Gradina“, „Gradac“, „SRP“, „Kultura“, i njima slični. A ako se ne varam, od serijala i dalje se drži, premda labavo, „Zabava za celu porodicu“ (mada saznajem od izvora bliskih autoru da je serijal stao tu gde jeste za svagda), dok internet mladim autorima daje prostor za sopstvene ongoing serijale („Sova“ je jedan sveži primer, kao i „Ibrahim Kojl“, „Toni Zec“, itd.). Dakle, nije kao da je baš sve crno, mada nije baš ni vesela situacija. Ali ovo je Balkan – ovde ako je išta veselo, to je anomalija vredna naučne disertacije.
Jedan trend koji je takođe započet u „kaubojskim“ decenijama srpskog stripa (i ex-yu stripa uopšte) jeste reprintovanje klasika. Naravno, tle za ovakvu vrstu rada i dalje postoji – „Komiko“ i dalje gura napred sa svojom edicijom „Zlatno doba“, a bezmalo desetak izdavača samo u Srbiji su se bavili reprintovanjem nekih od strip klasika u albumskoj formi (primera radi, „Darkwood“ je to radio sa „Kobrom“, „Tarzanom“ i „Čuvarima zaboravljenog vremena“, „Makondo“ sa delima Đorđa Lobačeva, „300 Čuda“ sa jednim od autora kog ću uskoro pomenuti u sklopu ovog teksta, „Forma B“ sa radovima nekolicine naših majstora, te raznoliki studentsko-kulturni centri u našoj zemlji, a Leskovac je začeo celu jednu ediciju posvećenu upravo tome, samo za lokalne autore). Dakle, tržište postoji. No, pre nego što se sve ovo izdešavalo, jedan izdavač je to pokušao sam, na mišiće – i opstali su čitava četiri broja.
„Stella“ je sad već davne 2006. godine pokrenula ediciju „Biblioteka: Reprint“ koja se bavila preštampavanjem srpskih i jugoslovenskih strip klasika. Do poslednjeg izašlog broja, takođe davne 2009. godine, izdata su četiri kratka dela:
- „Tarcaneta: devojka iz džungle“ (autor Nikola Navojev)
- „Leteći Zigomar“ (autor Dušan Bogdanović)
- „Mali moreplovac“, epizoda „Ostrvo užasa“ (autori Nikola Navojev i Branko Vidić)
- „Obračun u Sani Kriku & Blago vražjeg otoka“ (autor Jovan Stojanović, a.k.a. John Radley)
Uz svaki od navedenih stripova išao je i kratak tekstualni prilog, što o autoru stripa, što o serijalu/delu koji je kreirao. Urednički tim je bio maltene očekivan – pokojni Zdravko Zupan je morao da figurira tu negde, vazda oran da se bavi dugom i komplikovanom istorijom našeg stripa čak i u vremenima kada je to bilo izuzetno nepovoljno.
I da se razumemo, raspon 2006.-2009. godine je i te kako nepovoljan bio po strip. Izdanja „Stelle“, štampana na relativno neimpresivnom masnom papiru sa kartonskim koricama, klamaricom na rikni, i jedva prolaznim kvalitetom štampe, jedva da su prelazila potpuno nezahvalni tiraž od 300 primeraka. A kada ljudi ne kupuju relativno jeftinu robu ovog tipa, to vam dosta govori em o mentalitetu prosečnih stripadžija onog doba, em o situaciji koja je vladala tada. Upamtimo, „Veseli četvrtak“ će se tek nanovo aktivirati pred kraj delovanja „Stelle“ i izlaska „Biblioteke: Reprint“, a jedini novitet koji je u tom dobu iole zatresao stripovsku publiku, a da je bio vredan pažnje, je bio licencni otkup stripa „Simpsonovi“ (ono jes, tada je i „Helboj“ izlazio na kioscima, a nekoliko izdavača pride su pokušali sa „Bonelijem“, ali ništa se od toga nije primilo). U prevodu, „Stella“ se u prometu našla baš kad ne treba. Da su čelnici iza ovog izdavača sačekali samo još par godina, mogli bi da uživaju isti nivo respekta kao „Zlatno doba“ što ga „Komiko“ plasira.
Zatvoriću tekst ranije, ali sa jednom jako pozitivnom konstatacijom. Ne bi li iskoristili izuzetno limitirani izdavački prostor, čeoni ljudi iza „Stelle“ su probrali ne prve epizode, već najkarakterističnije radove dotičnih autora. Primera radi, od Navojeva imamo strip sa ženom u glavnoj ulozi (i to prilično obnaženom i savitljivom curicom koja je donekle i samostalna akciona heroina) iz doba pre Drugog svetskog rata, kao i epizodu „Malog moreplovca“ koja je poslednja izašla iz pera ovog autora, a sadrži likove raznih naroda, nacionalnosti i boje kože kao ravnopravne, trodimenzionalne (dobro, pre će biti dvodimenzionalne) likove. Pride, imamo epizodu etabliranog strip junaka gde nije baš jasno ko je negativac i gde se moralnost poprilično ljulja (opet netipično za vreme kada je strip originalno izlazio), kao i jedan karikaturalni kaubojski uradak gde ima nekih i te kako kreativnih kadrova, sa perspektivom i skraćenjem koje se i danas ne nalazi često. I ne treba zaboraviti jednu pomorsku avanturu koja ima preokrete bukvalno do poslednjeg kadra, gde je neočekivano zapravo norma. S obzirom na to kakav je kvalitet stripova bio u tim ranim danima ovog medija (da budemo iskreni, i onda i tada je bilo dosta naivnog pripovedanja i katastrofalno lošeg crteža), ove četiri sveske nam predstavljaju do koje mere i na koji način su zapravo razmišljali rani autori. Pride, podsećaju nas kako je kvalitetno pripovedanje oduvek postojalo, i da inoviranje predstavlja jedan proces koji traje maltene od prvog trenutka kada je samosvesni čovek rešio da stvori nešto ne zato što ima praktičnu primenu, več zato što ima i neku estetsku, umetničku vrednost.
Od te 2009. godine je prošlo baksuznih 13 ljeta, Zupan nažalost više nije s nama, a njegovi nastavljači i dalje guraju napred, orni da sačuvaju od zaborava osnove domaćeg stripa. I premda „Stella“ nije sa svojom „Bibliotekom: Reprint“ pregurala jednocifreni broj izdanja, i dalje služi kao stepenica ka nečemu sveobuhvatnijem, kao deo istorije koji ne treba zaobići i kome treba pokloniti barem jedan značajni miligram pažnje.
