fbpx

Mućkalica

VRZANO KUČE POGANO APE!

Beše, jednom, jedan dečkić. Momčić od dvatrinaes godine, al aj nek bude i od pešesnajec. Nit se s kuga družija nit s kuga u kafanu išja, nit devojke gledaja. Ako ga neki pita nešto on, el će prozbori, el pa neće. Ako ga ne pitaš neće prozbori sigurno. E, taj, takav u školu za malo pa u svaki razred po dvaput išja al gu je, nekako i završija. Koju, toj niki živ više ne panti, al svi znav da je neku završija.
Moja baba viškaše “glej ga, tumruk”. Deda, ko deda, za svakoga je znaja da kaže lep reč pa i za njega vikaše: – “neje babo tumruk, nemoj tako. On je s’m glup”. Deda pametan, al baba ga šije za duplo, ispade na kraj.
” Nemaš si ti, dedo, blage veze s ljudi. Taj ti je pogan da popogan od njega za dvajes godine neće ima u selo. S’g je ko vrzano kuče, al kad se pušti od vrzlo, muke će si imamo”. Proćoše deset, prođoše dvajes godine, deda poče likuje što bolje poznava ljudi al…vraga. Dođe u selo politika. Ovaj naš, vrzano kuče, jedan dan dođe iz Beograd i na zbor u mesnu zajednicu pred svi reče – ja sam glavan u stranku. I tako…
Čuva deda dve kučiki. Jedno kuče, vrzano, a drugo pogolemo pušteno u avliju. Onoj pušteno nalaje dvatriput i nabuta se u bure od ulje od koje mu deda napravija kuću pa se cel dan izleguje il nabije glavu među noge i glođe jajca a iz njega i namulji glavu s’m kad neki naiđe, namulji glavu dvaput nalaje pa se vrne. Briga ga ide li neki el pa ne ide. Onoj vrzano, bagim mirno. Ne čuješ ga. Ne daj bože da pomisliš da ga nema i prođeš poblizo do njega. Ćuti, i mukački te dovati otpozadi za kude stigne. Još na jednu krišku imam beleg od njega.

Nego, ja sam u stvari teo da napišem pesmu koja nema veze s kučiki. Ima veze s mene, s dedu i s njegovu filozofiju nakude mene.
Od njega sam golemu školu izučija, otud mi i pesme pisanje…

Dakle

Ne ti vredi…

Ne ti vredi, moj brajko,
da se naj’tro dizaš
ako ne znaš koe će rabotiš
zatoj legni, pa žmuri.
Žmuri, dok ne se setiš,
makar cel d’n legaja
i k’o jalova lisica se istezaja.

Ne ti vredi, moj brajko,
da snieš dok spieš
ako te stra’ da se budiš.
Sanjaj, al’ s’s otvoreni oči.
Ubav je život, al ne se obistinjuje
ako ne zapneš
i ne nateraš ga da ide
onako kako ti ‘oćeš.
Nesi šnjajder,
al’ tvoj život s’m ti mož’da kroiš.
Na sudbinu se samo mekišari vadiv.

Ne ti vredi, moj brajko,
da fantaziraš i praviš se budala
da bi te negde zapazili.
Zatoj sedni, pa ćuti.
Ćuti, dok te ne vidi neki
koj zna da je ćutanje zlato.
Ćuti, makar cel d’n ćutaja
i od ćutanje jezik preapaja.

Ne ti vredi, moj brajko
da plačeš,ko poslednja plačipička
ako iz plakanje ništa nesi naučija.
S’ plakanje se golema škola uči
Zatoj, k’d ti se plače, ti plači.
Plakanje je dobro, očisti oči.
Kad se isplačeš
bolje vidiš za koe si plakaja
pa drugi put nećeš.

Ne ti vredi, moj brajko,
da se na problemi smeješ
ako n’umeš da gi rešiš.
Ni jedan ne se sam od seb’ rešija.
Stisni zubi, pa se ‘vati za gušu s’ nji’.
Api, ripaj, udri i ne se predavaj
sve dok ne gi rešiš
ko osmosmerku u ukršteni reči.

Ne ti vredi, moj brajko
da se pretvaraš da si nešto
s’m na neki da bi, nešto, dokazaja
da gi je za teb’ briga, našli bi te.
Budi si takav kakav si
Janka, Branka, Stanka mož’ izneveriš
Peru, Miku i Lazu mož’ razočaraš
al’ kad teb’ u ogledalo vi’š
i obrneš glavu na drugu stranu
e, t’g si se, brajko, zajebaja.

Zoran M. Jovanović
Zoran M. Jovanović
Rođen 1969 god u Leskovcu. Magistar ekonomskih nauka, radi u Pošti. Milanov i Milenin tata.