fbpx

Mućkalica Zoran Jovanović

Mačo® na limenom krovu

Pre izvesnog vremena sagradio sam garažu. Za nek se nađe, možda nekad kupim kola. Do tada, u njoj ću skladištiti drva. Pošto je privremenog karaktera prekrivena je limenim krovom. Usijanim, rekao bih – pa je u toku leta garaža dobila i namenu saune jer, dok ređam drva, trista znoja me izbije. Zanimljivo je da je, pored moje garaže, i komšija napravio istu. Doduše pola metar višu, zarad dobrih komšijskih odnosa ali to ne utiče, bitno, na dešavanja.
Iza naših garaža, nalazi se komšijska garaža. Dva metra viša od komšijine ali i ozidana i stavljena pod krov. Mi, Srbi, rekli bi – može mu se. Gastarbajter. Doduše, smejemo mu se Miloš i ja, kad god prođemo pored kapije jer, zamislite, još nije završio gradnju. Niti je stavio gipsane lavove niti orlove na ulaz. Opet, ni njegova nezavršena garaža ne utiče bitno na priču. Na priču utiče….

– komšija, dobar dan. Ovde Svetlana. Komšika otpozadi. Moja kajsija naslonila se na tvoj krov. Ajde da oberemo i podelimo to što ima.
– važi, komšika. Čim dođem s posla pozvaću te.
Da opisujem komšinicu ili da sebi date mašti na volju i zamislite je?
Ajde sami, lepo…pošto ionako nećete da verujete ovo što napišem.
U međuvremenu, na svu ovu vrućinu, prste je umešao i Šurda. Nazovimo tako ovaj vruć vetar što je juče duvao nekih desetak minuta, ne više.
Vratio sam se, s posla, umoran k’o pas. Još čestito ni biciklu nisam parkirao komšinica je zvala sa terase:
– komšija, komšija, penji se!
Napravio sam ogluvak na poziv, utrčao u kuću, skinuo se u omiljeni šorts i obukao majicu i, preko ograde, popeo se na krov garaže.
Komšinica, zavaljena u stolicu za ljuljanje, očekivala je da se pojavim.
– hoćemo li, komšinice?
– hoćemo, komšija. Spremna sam. Nego, moram nešto da te zamolim. Pre kajsija moraš da mi učiniš uslugu.
– ako ne treba da se skidam, može!
– ne, komšija, upravo mi trebaš odozgo! Molim te da mi skineš gaćice!
E, kad se nisam šlogirao! Znoj me obli potpuno. Doduše, možda je od sunca i usijanog limenog krova al’ oblio me.
– Kako, komšinice? Šta da skinem?
– gaćice, komšija. Ako možeš da dohvatiš i skineš mi ih.
Jebem ti sunce…ja haluciniram. Ona stvarno traži da joj skidam gaćice. Terasa, doduše nije daleko, nema ni dva metra al, treba da skočim do nje a i ona je, komšijski, naravno, iznad mog krova. PU! Ne gine mi skidanje, pa okolo.
Vidi ona da se nešto snebivam i znojim….
– ajde, ajde, meni je neprijatnije nego tebi. Evo su ti tu pri ruci, samo treba da se ispružiš i paziš da mi ih ne pocepaš – i pokaza rukom.
Njene bele gaćice, popularno nazvane domaćinke, visele su sa grane kajsije koju je trebalo da berem.
E, na onu toplotu, sve se ohladih! Pomisliće žena da sam neki seksualni manijak. I, baš kad sam hteo da joj skinem gaćice, ona zacvrkuta:
– komšija, ako bi hteo da budeš ljubazan, kad si već gore, da te zamolim da mi skineš i brushalter!
Pu, jebem ti….ovo bre, branje kajsije, ko cela seksualna predigra!
Na drugoj grani, malo dalje od gaćica visio je i brushalter. Ako vas baš zanima, veličina je 85c, onako odoka gledano.
Dohvatih dve potpuno meke kajsije i bacih na komšinicu. Jedna za gaćice druga za brushalter. Ona će meni skini mi ovo, skini mi ono.
Treću sam pojeo da mi se povrati šećer!
Jednom, odleteće ptice…k’o komšinicin donji veš kad dune vetar!
p.s.
kad bolje razmislim, možda ih je i sama bacila jer, sav ostali veš koji se sušio bio je zakačen štipaljkama.
p.p.s. reko ja ću napišem a ti, što gubiš gaćice, čitaj i ladi pivo!

Zoran M. Jovanović
Zoran M. Jovanović
Rođen 1969 god u Leskovcu. Magistar ekonomskih nauka, radi u Pošti. Milanov i Milenin tata.