fbpx
spot_img

Mućkalica Zoran Jovanović

Vodi si red…
…koe će poželiš, mož’ ti se i ostvari, vikašev kad, tako, neki put, stanem da fantaziram.
S’g kad ostare, b’š me i zabole za želju. Zabole me i za Sarajevo i Velež a najviše za zvezdu al ajd, neću gu mešam, ne ide ona s poeziju.
Želju mož ostvariš s’m ako pljuneš u šake i zaznojiš dupe.
Da se želje ostvarujev, men’ bi mi jedina želja bila da u’vatim tri zlatne ribice. Da zajebem sudbinu. Valjda s tri zlatne ribice po tri želje mog smislim sve koe mi treba. Al, kur! Naiđe deda pa vika: “na sudbinu se, sinko, mekišari vadiv. Jaki sudbinu menjav tako što ‘vativ motku u ruke. U ruke, pa udri. Ne vikav džabe motka je iz Raj izlegla” – a ja mu povrnu….ako je izlazila, mora da gu Eva s obe ruke držala. Doduše, vika deda, “sudbinu danas menjav i s uvlačenje u dupe al’ ima ne koi još nesmo spremni tol’ko duboko da idemo. Onaj filozof, Arhimed,- baš se začudi – otkud na dedu Arhimed, da nesu zajedno fiziku učili prvo pomisli, a mož mu i baba šapnul – ” taj Arhimed beše rek’o ako mu dav da ima na koe gu navali, s motku će Zemlju pomeri” pa se, nekako, složimo da motka čuda mož načini, čim svet mož da pomera, mož’ i menja sudbinu, doduše s’m na oni koi gu prvi uvativ.
Problem je, samo, vika deda – što naša motka usrana pa neće niki prlja ruke s nju.
I, tako, danas mi naiđe drugarička, nesam gu videja ima 15 godine a i kad sam gu videja pravija sam se da ne gu vidim. Srete me, poglednu me s oni urokljivi oči, noge mi se isekoše, nemoga pobegnem. Obično pobegnešem od tija oči u neku kafanu pa se, tam, kurčim, pijem pivo iz zelenu flašu, koe mi mož’ zeleno. S’g me dočeka ko zvezda penal kad treba obrne rezultat iz dvojku u kec, na Rajka Mitića. Stanu (te napišem ja stado, al će pomislite kako jedan ovan celo stado, pa promeni u stanu), a ona vika:
– Lelke, boške, ti kude si? Poželiš li nekad da me vidiš? Sa’će vi pomislite kako ja tuc-muc, al ne…..nikako. Ja sam domaćin čovek, tako, kad zaglibim, samo mucam, nema ništa od ovoj drugo.
Gledam gu, natepala 40, i ko svaka žena panti još 5, a ko da ima 30.
Sve se utegla, cipele na štikle, helanke dva broja pomalecke, siske na izvol’te, sve se vidi. Napuštila svekrvu, pre neki mesec. Muž neje teja da pođe s nju pa se ona, s’g sama, mučena, snalazi kroz život. Te vu kažem:
– s’g li si se setila za gledanje. Ja kad te da te gledam iz blizo ti koe mi reče? Da sam slepac! Neće se sa slepci gledaš. E, s’g kad si mi oči izbaksuzirala pa imam dioptriju plus 3 i vidim dobro odaleko, šće mi gledanje s tebe.
Te vu kažem…al ne stigo!!
Stade, s pasata, jedan iz Holandiju, što došja u tazbinu zubi da promeni.
Vidi se, otekla mu usta ko da mu gi majstor na Mimi Oro pravija, svirnu vu, ona se obrnu i otrča nakud njega. Otvori vrata pa mi vika:
– Ako ti padne naum, vikni me! i baš kad da vu kažem:
– Padne mi, al ne ga vikam Naum – ona se ukači u kola i otidoše.
Ete, pomisli si pa, svirnu vu ovde, saće vu ga svirne negde i usput. Takoj toj ide s ovej što voliv svirkanje.
Pomisli si, majke mu ga, stvarno posmisli, ne smem da kažem požele, al ajd nek bude i požele mu želju. Bagim gi ma’nu s ruku, za srećan put a u men’ si mislim:
– da oće ti se svirena pokvari pa nikad da ga ne svirneš više!
U toj mandanje zamanda se i pođo preko ulicu kad čujem neki mi men svira! Zaleteja se bilmez s kola da me zgazi, ko da ne vidi da sam skoro na pešački prelaz.
E, zatoj više ne verujem u želje.
P.S:
Zabranjeto: da se kopira, razmnožava i valja na crno bez saglasnos od autora, to jes od mene. Al, zabole ve.

Prethodni tekstBioshock 2
Sledeći tekstDa li ste znali: Nikobarski golub
Zoran M. Jovanović
Rođen 1969 god u Leskovcu. Magistar ekonomskih nauka, radi u Pošti. Milanov i Milenin tata.