Prevrnut kišobran, na raskršću, u kišnoj februarskoj noći, sa ručkom uvis, kao znak pitanja: „ Kakva je sudbina crnog kišobrana?“ Minutima, nestrpljivo , izvirujem kroz prozor, da vidim da li je još tu, hoće li naići njegov vlasnik da ga uzme, ili neki automobil da ga polomi. Još uvek stoji tu, na pljusku, sam.
Najverovatnije ga je vetar odneo, a vlasnik ga traži i tuguje, pokisnut i zabrinut.
Negde sam morala otići… Kad sam se vratila, pogledala sam kroz prozor. A onda, odjednom… Iznenađenje: „ Nema kišobrana!“ Šta je bilo sa njim?!
Crni kišobrane, nadam se da si živ i zdrav, u srećnim rukama.
