fbpx

Ne toliko bivša

              

http://commons.wikimedia.org/wiki/File:The_Stolen_Kiss_(1920)
commons.wikimedia. org

  Reći ćeš da odavno već ne čezneš za njom, da si se skrasio, i tako to… Ali kako, kako da je sretneš ponovo u određenoj situaciji i – eto, zamisli kažeš profesorski neutralno i ozbiljno: „Vaš (pardon, „tvoj“) sin je veoma zainteresovan za ovu sekciju.“ Možda ćeš biti trener koji će reći: „Napredna devojčica, samo treba da obrati pažnju na neke detalje…“… možda si taksista koji će se mučiti da ne krivi unazad vrat za njom, preko onih konvencionalnih reči koje razbijaju tišinua da ne kriviš vrat za njom pozadi (i kao da joj najpovoljnije naplatiš? A nešto ipak mora, jer…)… ili bankarski službenik koji bi, preko crvenkaste linije šaltera, duže raspredao o kojekakvim kretanjima nego što je potrebno da odobri neki solidan kredit…

Možda će ona biti s druge strane kao doktor, i ti treba bez aritmije da pristupiš da ispita kako si!? Možda je činovnik na poziciji koja postavlja distancu sam po sebi (još i sreća ako ti tu ništa bitno i ne treba), ili pekarska pomoćnica koja će te takoreći ritualno pogledati kroz đevrek? Možeš je sresti sa mužem koji će, kao da sve zna (u stvari, zna!), i prostodušno veruje da je ona samo njegova, ljubazno sačekati da proćaskate (možda bolje i da ne bude baš ljubazan?), posmatraćeš sinčića koji vija loptu ili mačiće (i verovatno pomisliti: „Eh, da je moj…!“) Ili ćeš je zateći negde na bazenu, na plaži (Ah, samo to ne! I to bez pratnje nekog od bližnjih…) gde ćete možda i popiti kafu, ali realno bi ti u nekoj prilici i dala znak gestovima, ili nedovršenom izjavom, u stilu „Izvini, sačekaj tu, samo da se presvučem.“ (Znači, burazeru, tebi je isteklo vreme za odrežene efekte i ptivilegije, tvoje koraci će nadalje, razume se, ostati prikraćeni!?) Znači, srešćete se negde korektno, (ponekad možda smrknuto), lepršavo, ili sramežljivo… I kako sve to smireno prihvatiti, kad si jednom već omirisao njene korake, osluškivao njen krvotok, kad si mogao da vidiš njene damare, zalazio u njene snove i vizije, a tvoji prsti, tvoje usne, mogli su se na slepo sećati. . . . i sad da joj, makar kao priučen, odradiš malu ali intervenciju na kolima, pružiš glavicu kupusa, i da ti ona kao nasmešeni automat odgovori: „Hvala, to bi bilo sve… Dobro sam, primljena sam na neodređeno…. nešto me grebe u grlu ovih dana… A Vesna i Blaža mi se često jave iz Norveške…“ (dobro, to je živopisno i duševno izraženo, ali ipak je u pitanju automat, koji dobro mora da zna granice svog delokruga!)

Nakon te prekopodnevne šetnje, zamišljen, po malo zbunjen i nadražen, zastaćeš u okviru kućnih vrata, rumen kao posle umerenog opijanja, a ona, domaćica tvog domaćeg okvilja… hm, okrilja, ustavši nakon nekog posla, izviće obrve i njihaće glavu bočno, kao da dočekuje dragog gosta, a ne svog životnog saputnika i domaćina; i njena usta će se rastvoriti u topao osmeh, i kad pruži ruke ka tvom vratu, ako da bi te pitala: „Pa, zar nisi srećan tu gde jesi?“ A ti bi na to verovatno odgovorio: „Da (draga), srećan sam tamo… hm tu gde se nalazim…“

Mišo Koprivica
Mišo Koprivica
Mišo Koprivica je od svog ranog opismenjavanja veliki ljubitelj stripova, a tu sklonost nije zasenio ni razvoj interesovanja prema lepoj književnosti, raznolikoj stručnoj literaturi, prema raznim (sup)kulturnim sadržajima uopšte. Svoje malo bekstvo i nadgradnju nad zamućenom kolotečinom nalazi i u pisanju i konzumiranju poezije, uživanje u slušanju muzike i skromnim porodičnim kretanjima. Oženjen je i otac dvoje dece.