Još ne beše punoletan,
hobi mu je bio štetan,
pogled konstantno setan…
Takav beše naš kapetan.
Okean od rakije,
a brod od naših snova.
Sve se pilo samo voda nije,
prazna flaša beše naša zastava nova.
Vedar, pijan i okretan,
sve je mogao da svari.
Takav beše naš kapetan
i mi, njegovi mornari.
No, nisu svi srećni bili
jer ni svi nisu iz zadovoljstva pili.
I priznavahu da su se krili
dok bi se u žutom okeanu davili.
Takvih na brodu beše malo
i nismo im pridavali veći značaj.
Na brodu se uvek za sreću znalo
i promašaji behu topovski podbačaj.
A brod beše naš svet ceo,
svet bez prostora i vremena…
Iznad i ispred nas oblak beo
sve dok se ne pojavi jedna žena.
Ta žena setna lica
odazivaše se na ime Milica,
a naš kapetan iako hrabar i snažan
odjednom postade ozbiljan i važan.
I svet poče da se ruši,
brod da puca, okean da se suši…
I dok smo mi bežali, kapetan, iako trezan,
tonuo je sa svetom za koji beše neraskidivo vezan.
Izgubljeni lutaju mornari…
Traže za novi brod stvari
dok je kapetan potonuo negde daleko
uz ženu koju nikad nije ček`o.
Pomišljah da je skrenuo sa pravog toka
i to je ono što ga plaši,
jer sve češće, krijući se od njenog oka,
sastavlja brod u praznoj flaši.
*posvećeno mom prijatelju – znaće on ko je u pitanju
