fbpx
spot_img

A tako smo lepo počeli…17. poglavlje – ZBiRKA

Tako je i ovo vrsta eksperimenta koji smo odlučili pokazati našim čitaocima. Radi se o prvoj (od, nadajmo se, mnogih) antologija bh. stripa nastaloj većim dijelom na konkursu za najbolji bh. strip 1. STRIPITI Festa u Sarajevu, te Red Bull STRIPOTEKA takmičenja za najbolju strip pasicu.“ navodio je Emir Pašanović u uvodniku prve „ZBiRKE“ sad već davne 2013. godine. „Ima pomaka. Želja nam je da pokažemo da strip nije bauk, da se svako može baviti stripom, da to nije umjetnost u kojoj nema neke zarade, nekog uspjeha. U BiH postoje ljudi koji čak žive od stripa, tako da – ako oni mogu, zašto ne bi mogli i ostali?“, pominjao je Filip Andronik tokom prvog Stripiti festa u Sarajevu, tek godinu dana pre izlaska „ZBiRKE“. Boldovani i podvučeni tekst je, pak, dodao autor ove recenzije.

I eto, godine su prošle, Milostiva Gospođica Corona-Chan došla, a nove „ZBiRKE“ nam nema.

Tužno je videti strip publikaciju sa mnogo potencijala kako naprasno umre. Viša sila zvana „nema novca“ ili „nema mušterija“ obično to diktira. I hajde, za vreme neveselih devedesetih i ranih dvehiljaditih, ova silna gašenja su bila iole razumljiva. Ali posebno boli kada vidite da se publikacija gasi jedne 2013. godine, kada je strip već poodavno ponovo zakoračio velikim koracima na Balkanu i kada su autori mogli opet da se probijaju koliko-toliko, a pogotovo mladi autori puni elana i energije. Ali eto, imamo nažalost samo jednu „ZBiRKU“, i premda je vredna, ostaje tužni podsetnik da je moglo da ih bude još.

foto: Haris Varajić

U izdanju „Agarthi Comicsa“ i udruženja „Drugi ugao“ pre puno godina izađe jedna mala, plava sveska od 132 strane, krcata od korice do korice stripovima, što tablama što kaiševima. U uvodniku iste, Emir Pašanović, jedan od osnivača udruženja „Drugi ugao“, naglašava da je materijal unutar ovog kompendijuma sabran sa dva različita konkursa sa prostora BiH. Prvi od ta dva je bio konkurs u sklopu Stripiti festa, gde je tema za rad bila „Život koji živim“. Drugi je bio Red Bull STRIPOTEKA konkurs za najbolji strip kaiš, gde je tema bila slobodna. A berba nakon ta dva konkursa je bila plodna – 26 stripova (od toga 18 na temu „Život koji živim“) od strane čak 28 autora. A čak i ako uzmemo u obzir činjenicu da su među učesnicima bila dva člana udruženja „Drugi ugao“, naime Filip Andronik i Esmir Prlja, to nam opet ostavlja 26 autora ili visokog kvaliteta ili žestokog potencijala (što se dodatno ogleda u tome da su dvojica učesnika, Mirza Latifović i Zdravko Cvjetković, ispomagali u samom procesu uređivanja zbirke nakon što su konkursi prošli).

Spremite se za bizarni niz rečenica (kao da ste drugačije i mogli da očekivate od ovog spisatelja). Vidite, ja imam istorijat sa ovom zbirkom (kao i sa autorima u sklopu iste) koji traje već skoro osam godina, ali sam istu tek početkom 2021. godine pročitao. O čemu je reč? Pa, kasti će vam se kako tekst odmiče.

Pogledajmo malo autore-dobitnike, za početak, jer je ipak ovo zbirka stripova sa dva konkursa. Za „Život koji živim“ je glavnu nagradu osvojila Ervina Muftić, a iskreno vidim i zašto. Nijedan strip u sklopu „ZBiRKE“ nije nalik ovom. Kad je žiri argumentovao njenu pobedu, naveli su originalnost izraza, i opet – ne mogu a da se ne složim s njima. Muftićeva je izvrsno predstavila moderno društvo likovnim izrazom koji bi se osećao odomaćenim u nekom izdanju „Slab O’Concrete-a“. Ukratko, ovo je možda najalternativniji strip u sklopu ove zbirke.

Drugo mesto je osvojio Haris Varajić stripom „Ne igra mečka“, i od Harisa zapravo počinje moj istorijat sa „ZBiRKOM“. Naime, te 2013. godine je Haris gostovao na festivalu Kragujevac godine treće, gde sam imao prilike da prisustvujem susretu njega i starog mu druga, prvog posle izbijanja rata u Bosni. Zadenuli smo razgovor o stripovima, kako to i inače biva, i tu sam spazio plavu knjižicu o kojoj trenutno pišem. Ne sećam se tačnog razgovora o istoj, ali se sećam da sam je prelistao i, videvši sadržaj, poželeo em da je posedujem, em da saznam više o autorima. No, kakav je Varajićev strip o mečkama i igranju istih? Pa, jednom rečju, urnebesan.

Treće mesto su na ravne časti podelili Velid Agović i Milivoj Kostić, prvi svojim neverovatnim uratkom smeštenim u fiktivni svet (sa izvanrednim preokretom koji će, nezavisno od Agovića, još jedan autor u ovoj zbirci iskoristiti), a drugi svojom teškom pričom od jedne table „Neotrgnuto“.

foto: www.deviantart.com/lutheromight

No, nagrađeni stripovi ovog konkursa ne prestaju sa prva tri mesta. Mirza Latifović je svojim stripom „Svrzina kuća“ dobio posebnu nagradu Goethe instituta, a njegov uradak, sem toga što je značajan za istoriju BiH, je odrađen kvalitetnim crtežom i interesantnim odabirom kadrova.

Dakle, tu smo sa nagrađenim stripovima. Malo alternative, malo humora, malo težine. Šareno, ka’ što je i red. Bacimo se sada na ostatle stripove. Upamtimo, to što su nenagrađeni ne znači da su loši. Naprotiv, ima tu mnogo dragulja.

E sad, ja ne bih bio ja da tu nemam favorite. A moji favoriti su u samom startu bile Aida Fazlić i Merima Orman. Na prvu turu listanja „ZBiRKE“ u Kragujevcu, radovi obe autorke su mi ko preporučeni zapali za oko. Manga stil, kinetika, emocije – sve to potpuno novo i sveže u tadašnjem bosanskohercegovačkom stripu. Fazlićeva je obradila jednu slice of life pričicu sa nenametljivim likovima i izvanredno zrelom stilizacijom, pogotovo uzevši u obzir da je tada imala tek dvadeset i neku godinu. Kod Ormanove, pak, mi je sem stila za oko zapao i preokret u priči. I da, njen strip, „World Truly Fails“, ima maltene sličan preokret onom kod Velida Agovića. Od dotičnih saznajem da se Fazlićeva i dalje aktivno bavi crtanjem, kao i da je neverovatno uznapredovala. U prevodu, „ZBiRKA“ joj je bila odlična odskočna daska za dalji rast i razvoj.

foto: mirzalat73.wixsite.com/

Favorit drugog reda mi je bio Admir Delić, ali nevezano za samu zbirku. I znam, verovatno će me ljudi popreko gledati zbog ovoga, s obzirom da je Delić autor par stripova vezanih za Srebrenicu, ali odmah da naglasim, neću o toj temi diskutovati ovde jer nije ni vreme, ni mesto. Ne, meni je Delić ostao u lepom sećanju kao autor prvog bosanskog nindže, zvanog „Minja“ (čitaj: mindža; objašnjenje bespotrebno). Ovo je prvi onlajn strip na prostorima ex-juge, barem koliko ja znam, da je dobio svoj mix-tape, i to od strane nekih eminentnih BiH repera. Delić je iznenađujuće aktivan strip autor, s obzirom na to da je relativni novajlija na ovom polju, i kakvi god mu bili politički stavovi (makar se kosili i sa mojim), voleo bih da vidim na koji način će se dalje usavršavati.

Favoriti trećeg reda su tri autorke koje su mi se omilile tokom samog čitanja „ZBiRKE“, a to je trojac Nina Međedović/Maja Međedović/Irina Bošnjak (koja nije Međedović). I da, sve tri su Bošnjakinje, čak i ove dve koje nisu Bošnjak, a jesu Međedović. A kad smo već kod ova dva mečeta, pretpostaviću da su sestre s obzirom na razliku u godinama i prezimenu (koje je, podsećam, Međedović). „Ispod lista“ je njihov strip, koji počinje sa malom čupavom glistom, a završava se tako lepo da nemam reči isti da opišem. Podsetio me je na film „Beskrajna priča“, a ako pribavite i overite „ZBiRKU“ (i pride odgledate film, KAO ŠTO BI I TREBALO), saznaćete i zašto. Inače, uvek volim da vidim lepo uigrani tandem, a ove tri mlade dame su tako sinhrono obradile ovaj strip da nije ni čudo što su se u zbirci našle ne jednom, već dvaput. Ali o tom potom.

foto: kostjaribnikcomics.blogspot.com/

E sad, to su bili moji favoriti. Videćete da se na toj listi nisu našli Miroslav Slipčević, Filip Andronik, Enis Čišić, Esmir Prlja i Senad Mavrić, iako su danas etablirani autori sa neverovatnim uspehom. Od dotičnih, imao sam čast da u više navrata razgovaram s Andronikom, dobijem jedan crtež od neverovatno talentovanog Čišića u Nišu, i da razmenim par reči sa Mavrićem u Banjaluci. Opet, sve se ovo izdešavalo van „ZBiRKE“ uživo, razlog više zašto mi je drago da ovo štivo imam u rukama.

A drago mi je i zbog toga što sam naleteo na ljude koji mi možda nisu favoriti, ali jesu kvalitetni stvaraoci. Adela Galešić je napisala mučni i teški scenario koji je Neven Misaljević nacrtao podjednako teškim, oštrim potezima, onakvim kakvim se rat najbolje prikazuje. A rat je prikazan podjednako zeznuto u „Pustinji“ Saše Perića i „Sedam minuta“ Vedada Šabanadžovića, dvojice autora kojma bi se, sudeći po ovim stripovima, smešila uspešna karijera u devetoj umetnosti. Naravno, ništa ne prolazi bez barem male doze humora (ali ne previše; upamtite, deco, Džos Vidon nije uvek u pravu), a humor u stripu Damira Ruvića i Esmira Prlje je dovoljno crnohumorski da zasmeje i najtvrdokornijeg mrguda. „Gradski prevoz“ Zdravka Cvjetkovića (i nenavedene Fatime Ramić, sa sve nadimkom Beba) je rame uz rame sa prethodno pomenutom storijom, s tim što ovaj strip ima i edukativni karakter. Šteta što lekciju iz istog nisu naučili ljudi koji je trebalo da je nauče – i dan-danas me muči gužva u gradskom prevozu, čak i uprkos tome što se Corona-Chan i dalje provlači svud redom.

I naposletku, treba se pomenuti  strip „Život :)“ Kemala Konakovića, koji je, sem pobedničkog, možda najalternativniji i najbizarniji u „ZBiRCI“. Ne odajem zašto, nabavite strip i prelistajte.

E sad, to su sve bili radovi vezani za prvi konkurs. Šta je sa kaiševima?

Pa, pobednički je odneo Mirza Latifović stripom „Mudrost“, odnevši time dve nagrade u rasponu od godinu i kusur dana. Drugo meto je otišlo dvojcu Ruvić/Prlja komičnim kaišem „Pozdrav iz zemlje varvara“, dok je izvesna Sara Lerota odnela treće mesto kreativnim stripom o automobilu koji propati od sindroma zvanog „jebene rupčage na putu, bem ti državu i opštinu i pleme i seme!“ Nagradu publike, doduše, je odneo Alen Ibrelić, čiji je strip kreativno implementirao em manga stil, em simbol i logo izdavačke kuće „Agarthi Comics“. Da, Bosna i Hercegovina ima puno kvalitetnih autora koji rade u manga stilu, a sa probojem Srđana Vranješa i njegove mange „Last Hope“, ne sumnjam da će se u narednoj deceniji još njih javiti. Trendovi ne lažu, naposletku.

foto: zdravkocvjetkovic.blogspot.com/

A ostali kaiševi? Pa, Senad Mavrić je kvalitetno iskoristio sponzora konkursa unutar priče, meni drag trojac žena (tri Bošnjakinje, jedna Bošnjak i dve koje se prezivaju Međedović) je sa čupavih crvića prešao na automehaniku, Ensar Hadžić je probao nešto mračnije i melodramatičnije, a Dženis Avdić je, rame uz rame sa Latifovićem, neopisivo kreativno iskoristio kadrove, pogotovo na ovako malom prostoru kao što je kaiš.

Maltene 2000 reči mi je otišlo na tekst o prvoj i jedinoj zbirci koja je afirmisala nove autore na prostoru BiH, i ovde valja podvući zašto. Kad me stranci pitaju za strip na prostoru Balkana, i konkretnije strip u bivšoj Jugoslaviji, nemam poteškoća da im kažem ko je na vrhu. Prvo mesto na ravne časti dele Srbija i Hrvatska, jer naposletku obe imaju brojčano najviše izdanja stripa, najviše autora, kao i najviše ostvarenih uspeha na međunarodnom nivou. Paradoksalno, odmah iza njih nije Slovenija, bez obzira na njihov neiscrpni rad, već Makedonija (sada Severna, a pre – i posle – ovog trenutka krcata autorima devete umetnosti) gde je po pitanju izdavanja, kvantiteta i kvaliteta radova najbukvalnije sve moguće. Ono što pomalo udara na emocije jeste nedovoljno prisustvo stripara iz preostale dve republike, Crne Gore i BiH. E sad, u BiH je pomalo čudna situacija gde jedan entitet, Republika Srpska, ima neverovatno aktivnu strip scenu sa mnogo izdanja, autora, festivala, radionica, itd. Federacijski entitet je tu nekako skrajnut, i lično mislim da je to jako tužna činjenica. Federacija je prepuna neverovatnih strip autora, bilo scenarista, crtača, kolorista, teoretičara, kritičara, izdavača, prevodilaca i organizatora festivala da je čudno što nisu prošli kroz svoju „renesansu“ (poput, recimo, Makedonaca – sada Severnih, a nama i dalje južnih). Naravno, to ne znači da se sami autori ne angažuju – „Drugi ugao“ više nema online prisustvo, ali se autori iza istog nisu predali. I dalje pregalački rade stripove, jer kad se čovek jednom zaleti, tu nema stajanja. Međutim, tu opet fali nešto poput nastavka „ZBiRKE“, mesta koje bi, kao „Parabellum Junior“ (i njegov duhovni predak, fanzin „Kunova“) plasiralo neafirmisane stripare pogotovo mlađih godina i lansiralo im karijere u nekom vidu vizuelne umetnosti.

Ali ne bih da lamentiram. Naposletku, dobro je što i ova jedna „ZBiRKA“ postoji, i što sam je nabavio posle toliko dugih godina (a na tome sam zahvalan Harisu Ceriću; obojica se razumemo kad je u pitanju promovisanje domaćih snaga). Ukoliko nađete priliku da je overite, ne žalite novca i zgrabite primerak. Ovaj život koji živite neće biti isti kad prelistate table u ovom nezaustavljivom crvenom biku plavih korica.

Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.