Vetar je duvao i metak fijukao.
Nosili su zajedno čemer i jad.
Neko je u daljini tiho jaukao,
a iz ruševina je dopirao težak smrad.
Puška mi je nagrizala rame lagano
i bio sam izgubljen skroz.
Odelo mi je bilo prljavo i pocepano,
a ja sam maštao da sednem u voz.
Neka su se deca u parku igrala
dok su iznad njih užarene ptice letele.
Šta li su ona od detinjstva imala
i šta li su te ptice od njih htele?
Sve je naizgled prazno, i samo se provlači vetar
kroz rupe jer čak i drveća nema.
Napredujemo upi*ani metar po metar
dok iza nas bezobrazno džukela drema.
Drhtavom rukom brišeš znoj
dok dobijena pisma brojiš
i što je veći njihov broj
veće su šanse da i ti postojiš.
Iznad tebe nebeski svod.
Pa ti si samo mali delić sveta.
Dok od sestre tražiš jod
razmišljaš zašto baš ti da budeš meta.
Dobro si, dolaziš uskoro, pišeš.
Neka ne brinu za tebe.
I dok praznim rukavom mokro lice brišeš
znaš da lažeš i sam sebe.
