– Malo čoveku za sreću treba.
Reče prijatelj više od dobrog materijalnog stanja, takođe bez nekih pratećih problema. Što bi se reklo, sve je na svom mestu. Letovanja, zimovanja, vikend putovanja. Sve naravno po agencijski najskupljim cenama i podrazumeva se all inclusive.
– Vi ne znate biti zadovoljni sitnicama. U tome je stvar. Znate, razmišljao sam o vama, zašto vi ne uspevate u životu steći značajnije stvari. Vi, brate, nemate cilja. Da, to je. Vredni ste, radite, izginuste od posla, ali se ne znate boriti za svoje snove. Morate to, brate, malo prodornije. Evo, kako ja. Rekao sam sebi još kada smo deca bili, ja ću do četrdesete biti bogat čovek. Imaću krov nad glavom, ženu, decu, auto, para za skupa putovanja i naravno posao koji će mi donositi mnogo za malo i koji će za mene drugi raditi. I, šta od toga se desilo? SVE! Sve, dragi moji drugari. To je zato što sam se usudio sanjati. Morate se malo pomeriti sa mesta.
Nas dvoje, nesposobnih, sedimo naspram njega i pažljivo slušamo. Dugo se nismo videli sa njim a mnogo smo ga poželeli. No, čekali smo da imamo nekog „viška“ pa da ga počastimo kao ljudi, znajući da voli skupe restorane, dobro i pojesti i popiti. Nazvah nas i ja nesposobnima, jer tek to veče saznasmo da to jesmo. Iako se lavovski borimo, doduše za koru hleba ne za jahtu. Vidiš koliko smo se prevarili. A mi mislili da je dovoljno biti sit i čistog obraza, sve ostalo može biti a i ne mora, nije presudno za preživljavanje. Kako smo se samo mogli usuditi da ne sanjamo?! Gledam svog nesposobnog prijatelja i očima mu govorim, ko nam je kriv što nemamo snove. On meni očima uzvraća odgovorom da je i on tek sada shvatio da smo zaista nesposobni.
– Ja boljih ljudi od vas ne znam. Pametni, lepi, vredni, vispreni, okretni. Pa, pred vama bi se postideo i neki doktor nauka šta je iza vas životne borbe i iskustva. Ali, brate, nekako ne znate da se snađete. Zare ne želite, ovako kao ja, da prosto možete živeti i raditi kako vam srce tog momenta želi? Da se ne brinete imate li, smete li možete li. Evo, ja sad da hoću na Maldive na kafu, ja odo! Snovi, dragi moji, snovi. Ne razumem kako sebi neko ne može reći, hoću da budem npr kao Nole, hoću da budem prvi. I to prosto budem jer sam težio tome. Ali, ne , vi to skromno, stidljivo. Dobro, i ja sam skroman. Ne želim sad milione, imam koliko imam i meni dosta. Pa, da.
Nismo uspeli ništa reći, morao je ići. Imao je telefonski poziv, hitan. Majstor koji mu radi bazen u dvoristu imao je nekih problema sa cevima i odvodom. Ovaj vidno iznerviran otišao je govoreći kako sve on mora, džabe što im debelo plati. I kako reče, svi rade da im samo iz ruku ispadne.
Ode. Mi kao da odahnusmo. Posle nekoliko minuta grobne tišine, prasnusmo u smeh.
Onako nesposobni, zaključismo da smo ipak srećni ne robujući materijalnom svetu. Nismo se pitali gde je onaj naš drug iz detinjstva, skroman i tih. Još uvek je to on, znamo mi to, samo ga je malo novac izmenio. Znamo i to, zato eto ni ne sanjamo da ga imamo. Živimo, radujemo se i volimo, ovako nesposobni.
