Kad detetu kažete da se sakrije, ono pokrije samo oči, fizički ostane tu, gde jeste. Ne skriva se. Dete zna da se u očima sve vidi, barem ono najvažnije.
Mi odrasli to jako često zaboravljamo. Gledamo čoveka ispred nas i dozvolimo da nas emocije vode, misleći da gledamo dušom dušu. Tako, gledajući očima vidimo samo ono što želimo da vidimo, dok duša zbog duše na nos ne izađe.
Ni ne naučimo hodati ali zato uspevamo osetiti sve što nam nedostaje i sve što ugrožava naše postojanje. Tad plačemo i tako negodujemo, dajemo jasno do znanja da nešto nije u redu. Plačemo kada smo žedni, kada smo gladni, kada nas nešto boli. I da, plačemo i negodujemo kada je u našoj blizini osoba koja nam šalje negativne vibracije. Tako maleni, ne želimo iči u zagrljaj toj osobi, osobi u kojoj sigurno osetimo da zagrljaj neče biti iskren i topao.
Posle naučimo hodati i sve samostalno raditi. Govoriti, jesti, spavati, na posletku, živeti.
Mislimo da možemo i umemo sve, sami. Žureći da odrastemo, naučimo, steknemo…
U toj vrtoglavoj igri i žurbi, zaboravimo na to dete u sebi. To dete koje sve može intuitivno osetiti. Koje zasigurno zna kada i gde mu preti opasnost. A opasno je izgubiti dete u sebi.
Nema ko da nas upozori, ni na ljude ni na događaje.
Dete bi znalo, veoma lako prebaciti suze u smeh i sve zaboraviti kroz igru. A mi se zaigramo odraslih. Budemo povređeni, tužni i razočarani jer nismo čuli to dete u sebi koje vrišti i govori: Nemoj to, boli!
Opasno je izgubiti dete u sebi, nemojte mu nikada puštati ruku. Držite ga čvrsto i verujte mu. Ono najbolje zna šta je ispravno. Svakoga dana recite mu: Nikada neću odustati od tebe!
To je nešto najlepše što možete reći sebi.
* Svako dete rađa se kao božanstvo. A onda se spusti na nivo čoveka. (Simon de Bovoar) *
