Jednom sam volela toliko
da su pucale kosti od njegovog zagrljaja.
Onda je ljubio da prođe,
da sve prođe
i sve je prolazilo.
Jednom sam volela toliko
da mi nije bilo dosta njegovih
dodira,
pogleda,
poljubaca,
i nikada ih nije bilo previše,
ni premalo.
Samo sam želela još.
Jednom sam volela toliko
da je znao kada ćutim zašto ćutim,
kada mnogo pričam zašto mnogo pričam
i nisu bila potrebna objašnjenja.
Jednom sam volela toliko
da se nikada slobodnijom nisam osećala
da izgovorim reči koje nikada izgovorila ne bih,
da uradim ono što sam se zaklinjala (sama sebi)
da nikada neću.
Jednom sam volela toliko
da sam se osećala najsigurnijom u njegovoj blizini
i najusamljenijom kada ga ne vidim nigde u daljini
Jednom volim toliko
da ne želim da odem nigde
gde nema nešto njegovo.
Ne želim nigde gde nema njegove sene,
jer gde nema njega-nema ni mene.
