Jednom davno…Počinje svaka bajka i svakako završava srećno. Ali, ovo nije bajka, ovo je život. Život koji ni ne počinje kao bajka, počinje plačem, nesnosim.
U bajkama, budemo svaki lik. Baš svaki lik dobije priliku da zaigra na filmskom platnu i pokaže sve što ume. Uloge se menjaju, na kraju ostanemo u onoj ulozi koja nam karakterno najviše odgovara. Jednom, vratih se u Sneguljicu, koja je umesto sedam patuljaka dobila hleb sa sedam kora. On ostade u ulozi zle kraljice. Gledajući ga sa druge strane ogledala, dok sam na svako pitanje: Ko je najlepši na svetu, odgovarala sa: Ti, kraljice moja, beše bajka. Jednom, samo jednom rekoh, zašto ti duša nije lepa kao telo i odmah dobih otrovnu jabuku na gladan stomak. Bila sam ogledalo koje nije imalo pravo reći šta vidi, dal postoji ogledalo koje laže?
Postoje žene ogledala, na koje se reflektuje čovek baš onakav kakav jeste. Pa, kada mu se ne svidi odraz u ogledalu menja ogledala iako ne shvata da će odraz svugde biti isti jer je glava ista. Isti čovek.
Otrovana jabuka je bila hleb sa sedam kora. Koru po koru kidala, sve do sedme. Sedma je ostala. Sedmu sagori poljubac, onaj magični.
Sedma kora čeka najjače zube, najjače ruke i najnežnije srce.
Srce koje je takođe oljušteno sa šest kora, ostavljajući sedmu hrabrima.
Neke oči koje će u ogledalu videti ono što zaista jesu. I koji će menjati izgled, ne ogledalo.
Život može biti bajka, ako ne tražimo prinčeve i princeze, nego ženu i čoveka.
