Neću vam reći ništa čega odavno već niste svesni i sami.
Odlaze ljudi oko nas.
U beli svet. Bliži, dalji, mnogo daleko…
U… samo koju godinu, kolko da se sredim, da smislim šta ću, dok kupim, prodam, uredim, namestim, nađem…
U… neću više ovo da trpim, dosta je bilo muke, nek i konobarišem, perem sudove, vozim kamione, al neću više da gledam da je isključivo za najgore rezervisano sve najbolje…
U… mora da vratim dug, da lečim dete, oca, ženu, da popravim krov, kupatilo, prozor bre na kupatilu nemam čime da platim…
U… neću ni da se okrenem, kome je do mene, poslaću vam adresu…
U… tamo ću imati bar pun frižider…
U… neću da mi deca odrastaju u ovom haosu…
U… svega mi je preko glave…
U… znam da me tamo ne čekaju latice na putu, al bar se zna kome je gde mesto…
Odlaze, da se gledamo na Skajpu i Snapčetu, da se „čujemo“ mejlovima i Fejsbucima, da se želimo… i žalimo za danima kada nismo bili tako daleko. Da se zaboravljamo. Da se pitamo kad beše čiji rođendan. Da nemamo vremena danas, al čućemo se koliko sledećeg meseca. Da poklone za Božić uručujemo u avgustu. Da listamo Fb albume kako bismo videli koju veličinu nose. I gde su to sve putovali pa nemaju vremena da svrate u rodni kraj.
A onda neko ode zauvek. I onda shvatiš da nije sve tako crno što su neki otišli u daleki beli svet. Jer bar ima nade da se još koji put sretnete.
