Postoji jedan roditelj, koji misli da voli svoje dete.
Sprema mu doručak i ručak, pere mu i pegla veš, kupuje mu knjige i šalje ga u školu. Ponekad mu kupi nešto što njegovi roditelji njemu nisu. Ponekad sebi uskrati nešto da bi tom, svom detetu za koje misli da ga voli, priuštio nešto za čim strašno žudi, za šta možda moli, kuka i plače, zbog čega je ljuto, nesrećno i nezadovoljno.
Kupi mu, odrekne se, priušti mu… a onda ga kinji. Ako donese nižu ocenu od očekivane, dete dobija batine i ostale kazne. Ponekad ostane bez večere. Zabranjuje mu se da gleda TV, da koristi kompjuter, da se igra. Nasamo dobija ćuške, a pred drugarima, komšijama, rođacima uvrede. Čak i kada je dobro, roditelj nalazi načine da ga kinji. Tvrdeći da ga vaspitava, nabija mu komlekse, stresove… ubija samopouzdanje.
„Ja nisam imao toito a morao sam da slušam i budem dobar đak“- govori svom detetu za koje misli da ga voli, nesrećni roditelj-„Ja nisam bio tuitu, nisu mi kupili toito, ali sam slušao svoje roditelje i ispunjavao njihove želje. Išao sam u školu koju su mi oni odabrali, oženio sam se/udala sam se za osobu koju su oni odredili, živeo sam kako su oni smatrali da treba živeti. Jer su oni znali šta je za mene najbolje. A ti!? Ti si jedan mali nezahvalnik koji misli da ima nekakva prava, iako te ja hranim. Ja sam te rodio i ja ću te ubiti, ako ne bude kako ja kažem, je li ti jasno? Je l’ jasno!?“
Biće da ovako govori nesrećni roditelj svom još nesrećnijem detetu, koje je jednog dana pročitalo ovaj tekst i pokušalo da mu objasni zašto on nije dobar roditelj.
Onda se nesrećni roditelj prepoznao u tom tekstu. A nije hteo to da prizna, ni svom detetu, a ni sebi. I što se njegovo dete više otimalo njegovom teroru, njegovoj samoživosti i roditeljskim vaspitnim promašajima, on/ona sve više svoju mržnju usmerava ka autoru teksta iz koje je dete počelo da uči ko je i kakv je dobar roditelj. Počinje, u toj svojoj paranoji, da veruje kako je autor napisao tekst baš po njegovom modelu. I kako mu se podsmeva.
Pa počinje da mu piše komentare ispod inkiminisanog teksta, verujući da je on model za njega i da se, neopravdano naravno, jer kako bi inače moglo da bude kada je on besprekoran u svom paćeničkom roditeljstvu, našao na stubu srama. Zbog čega njegovo dete ima sada argumente da njega, tako osećajnog, požrtvovanog i predivnog roditelja, kritikuje i, zamislite, da pokuša da se odupire njegovim „vaspitnim metodama“ koje su jedino ispravne u svetu pogrešnih poteza roditeljskih.
U nameri da proveri svoje stavove i eventualno koriguje pomenuti tekst, njegov autor se obraća širokom čitalačkog publici na Fejsbuku, s pitanjem : „Šta ovde ne valja? Gde sam pogrešila?“. I dobija odgovore, navedene u tekstu ovde, koji se svode na to da je reč o nesrećnom roditelju koji se, eto, prepoznao i koji pokušajima uvrede autora teksta nastoji da leči sopstvene frustracije.
Autor bloga koristi opciju da blokira anonimnog dostavljača komentara kojima ovaj pokušava da leči sopstvenu savest, na šta ovaj nastavlja da otrovne strele sopstvenog nezadovoljstva razapinje sa novih mejl adresa.
Autoru bloga preporučuju da anonimnog dostavljača komentara sa različitih adresa prijavi MUP-u, zbog uznemiravanja.
Autor bloga je odlučio da anonimnom dostavljaču ogavnih komentara omogući da kinji njega. Svestan činjenice da time bar malo amortizuje kinjenje jadnog deteta kojem je anonimni dostavljač komentara roditelj, nažalost.
PS- Autor teksta nema nikakve veze sa Svrljigom :), frustrirani autor bolesnih komentara se očito malo prešao. I nema veze, praviće se da ne vidi ogavne komentare koji će usledeti. Neko mora da misli i na dobrobit njegovog jadnog deteta.
