Ponekad pomisliš „ja to ne umem“ pa odbiješ i da pokušaš. I naravno da nikuda, kada ne kreneš, nećeš ni stići. Ni moći, ni uraditi.
Ponekad samo važno je hteti. I možeš već, jer si već znao, umeo, mogao… jedino nisi znao da možeš.
Ponekad dođeš skoro do cilja… i onda shvatiš da si stao il si se sapleo i odustao pre nego što si i krenuo. Jer nisi znao za onaj kamen na putu, koji je trebalo na vreme zaobići, za onaj stepenik kojim se trebalo uspeti… za onu rupu, koju je valjalo preskočiti. Nisu ti rekli ili ti nisi ni želeo da pitaš.
Ponekad, kada pomisliš da ti korak nije hod nego let i da nema ničeg što bi moglo da ti se nađe na tom putu utabanom sigurnošću tvoje spremnosti da uzletiš i čvrstinom gaza potrebnog za zalet, desi ti se prašina u kojoj se utapa tvoj pad i s kojom se stapaju tvoje suze i znoj, zaludan.
Ponekad stigneš, ponekad ne stigneš. Često zakasniš, a nekad je zaista prekasno. Ponekad padneš, al uvek ustaneš. Čak i kada misliš da si na kolenima.
Tako nekako je i sa željama. Ponekad želiš, jasno i čvrsto, i stežeš zube i pesnice, i moliš se, i zaklinješ, obećavaš „kad i ako…“, pa il se desi, il se ne desi. Isto kao, kad ponekad sanjaš. Kad sebi samom obećaš. Kad priznaš to što ti samo po mozgu luta. Kada uz „ehhh“ samo odmahneš rukom. I kada kažeš, „biće jer mora tako“.
Ne mora uvek, ali ponekad… poželi i želju neostvarivu.
Ponekad, eto, i đavo drema…
